Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Da li će žene zavladati svetom?

Foto: web.de

Da li će žene zavladati svetom?

Sve veći broj dama preuzima visoke pozicije u državničkim aparatima. Da li to znači da smo postali rodno pismeniji i svesniji? Ili je u pitanju nešto drugo?

Komentar
Autor: Igor Kamber

Po brojnim stručnim kuloarima i laičkim skupinama gotovo stalno se provlače pojmovi populizam i demagogija, koji su ovladali političkim diskursom brojnih demokratskih zemalja. Ovaj trend, koji je bez sumnje ušao u pore političkih dešavanja u svetu, ipak nije jedini, mada jeste i najprimetniji i najviše je uzeo maha.

Ono što brojni posmatrači domaćih i inostranih političkih prilika nekako olako uzimaju i smatraju već podrazumevajućim jeste prisustvo sve većeg broja žena na vrhu upravljačkih struktura u liberalnim demokratijama brojnih zemalja.

Kada se začinjao feminizam dva glavna ideala pripadnica ovog socijalnog pokreta bili su ekonomska jednakost, odnosno istovetna mogućnost zapošljavanja za žene i muškarce i pravo na isti, ili približno jednak dohodak među polovima. Drugi lajt-motiv, koji je izboren u gotovo svim kutcima naše planete jeste univerzalno pravo glasa, koje će obuhvatati pripadnike oba pola, svih rasa, konfesija koji su navršili 18, ili 21 godinu.

Već odavno je nekrunisana kraljica Evrope Angela Merkel za sebe pokazala da će biti jedna od ličnosti koju će istorija ovekovečiti i sačuvati od zaborava u brojnim istorijskim i političkim udžbenicima. Na scenu je stupila i Tereza Mej, koja je na kormilu britanskog broda, koji polako diže sidro iz Brisela i otpočinje sopstveni put, nasledila pomalo umornog i ispranog Dejvida Kamerona. Ona je postala tek druga premijerka na Ostrvu nakon Margaret Tačer, ličnosti koja je promenila socijalni i politički pejzaž svoje zemlje riskantnim odlukama, od kojih nije odstupala. Mej je došla u situaciju da su joj mediji već zašili etiketu nove „Gvozdene lejdi“, iako se osoba kadra da preskoči toliko visoko postavljenu lestvicu očekivanja rađa veoma retko, u zaista specifičnim okolnostima.

Istinu da ne krivimo, ovo jeste umnogome specifično vreme, sa brojnim izazovima koji se nadvijaju i šire nad glavama svih nas. Ali nova britanska premijerka nije došla na čelo zemlje legalnim izbornim putem, već je unutar Konzervativne partije izglasano da ona bude nastavljač Dejvida Kamerona, koji će zemlju izvesti iz Evrope, sa što manjim posledicama. U njenom kabinetu našlo mesta za još pripadnica ženskog pola, ali i dalje su muškarci u primetnoj većini. Kao uostalom u svim državama sveta, ili barem 99,9 odsto njih. Ali na čelu Ministarstva unutrašnjih dela Velike Britanije biće do kraja mandata Amber Rad, dok je, na primer, u kabinetu Angele Merkel na čelu Ministarstva odbrane Ursula van der Lejen. Što se, dakle, prikazuje kao krunski dokaz da se brišu nekada ukorenje distinkcije između tipično ženskih i tipično muških poslova, u ovom slučaju pozicija u ministarstvima.

U SAD takođe imamo ilustrativnu hronologiju koja jasno oslikava ulazak žena na sva važnija mesta u glavnim operativnim telima i institucijama države. Prvo je, za nas ne po dobrom upamćena, Medlin Olbrajt 1997. stupila na poziciju Glavnog državnog sekretara SAD za vreme predsednikovanja Bila Klintona. Polako, redom, žene su preuzimale dizgine i u ostalim delovima državnih organa, najpre u nacionalnom Kongresu, pa u Centralnoj banci (FED), zatim na komandujućim i izvršilačkim poslovima unutar struktura NATO armije, a sve bi trebalo da se zaokruži dolaskom Hilari Klinton na predsedničku poziciju u Vašington novembra ove godine. SAD su rodnu ravnopravnost počeli da implementuju već od 1920. pravno i ustavno, kada je usvojen Amandman kojim se ženama daje i zvanično pravo glasa.

Međutim, iako je 2008. godina bila istorijska po tome što je iznedrila prvog tamnoputog predsednika najmoćnije države sveta, predviđanja da će rasne razlike biti prevladane i izbrisane bila su delom pogrešna. Kud ćete naći bolji dokaz od poslednjih nemira u Dalasu. Tako je vrlo verovatno da ni dolazak žena na predsedničku, premijersku, ili kancelarsku poziciju, u zavisnosti od pojedinačnog političkog uređenja države, neće automatski označiti novu epohu rodne ravnopravnosti, ili čak supremacije ženskog dela populacije.

Pobeda Klintonove se i dalje posmatra kroz feminističku prizmu, kao rezultat marketinga dobrog dela medija „preko bare“ kako bi SAD dobile prvu predsednicu. I ako u novembru dobije veću podršku od republikanskog takmaca Donalda Trampa, ona će nehotice imati potrebu da uvrsti što veći broj muškaraca u svoj tim, dok će probati da što više izreklamira neku žensku ličnost koja će takođe obavljati jednu od važnijih funkcija u administraciji. I to je, manje-više, sva mudrost oko dolaska žena u politici.

Primera radi, vlada Turske nema niti jednog ženskog člana u svom kolektivu, dok se u Rusiji samo jedna žena nalazi u izvršnoj vlasti i to kao ministarka zdravstva i vanstranačka ličnost. U velikom broju zemalja, čak i onih sa najrazvijenijom kolektivnom svešću za demokratske tekovine, žene u proseku imaju manje plate od muškaraca koji obavljaju iste, ili slične profile poslova.

Ipak, jedno je sigurno, a to je da u političkom životu valja imati raznovrsnost i prošaranost, kako bi se čulo što više različitih predloga. Muškarci će u pregovorima sa ženama verovatno nastupiti fleksibilnije i pragmatičnije, dok bi debate među većinom pripadnika istog pola završavale bez kompromisa i poklapanja stavova u nekoj meri. Jedno je sigurno, što je više žena u politici, veće su šanse za rešavanje problema diplomatskim instrumentima umesto oružjem.