Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Da li je Tramp već kapitulirao?

Foto: slobodnaevropa.org

Da li je Tramp već kapitulirao?

Raketiranje zemlje koja je već šest godina mučena građanskim ratom znak je slabosti, a ne snage američkog lidera

Komentar
Autor: Siniša Ljepojević

Posle raketiranja vojnog aerodrom Šairat u Siriji nameće se dilema da li je američki predsednik Donald Tramp nakon samo dva i po meseca u Beloj kući već kapitulirao pred takozvanom „dubokom državom“ i neoliberalnom intervencionističkom elitom, koja je poražena na prošlogodišnjim novembarskim izborima. Većina američkih glasača je glasala za Trampa i zbog njegovih obećanja da neće biti „svetski policajac“, da se neće mešati u poslove drugih država i da će se uzdržavati od beskonačnih vojnih intervencija po svetu. Utisak je, međutim, da je već na početku jasno da od promena američke politike neće biti ništa. Kako je nedavno rekao doajen američke politike Zbignjev Bžežinski, „predsednik Tramp liči na političkog šoumena“.

U političkim krugovima bliskih zapadnih saveznika Amerike ocenjuje se da je raketni napad na Siriju izveden kako bi se ojačao položaj predsednika Trampa na domaćoj političkoj sceni, u samoj Americi gde je njegova popularnost počela naglo da opada. Ocenjuje se tako da bi raketni napad trebalo Trampa da, umesto kao „predsednika slabića“, u javnosti predstavi kao odlučnog na međunarodnoj sceni. Istovremeno, tim činom agresije Bela kuća želi da uputi upozorenje Rusiji i Kini kako je odlučna u svojoj politici sile i posebno Kinezima da neće tolerisati razvoj nuklearnog programa Severne Koreje.

NAPAD JE ODAVNO PLANIRAN

Drugim rečima, Kinezima je poručeno da bi Amerika mogla biti spremna i za raketne napade na Severnu Koreju ako Kina „ne primitomi“ Pjongjang. Tu je i poruka Pekingu da je Amerika spremna i na konkretne akcije u svetlu dugog nesporazuma i napetosti između Kine i Amerike u Južnom kineskom moru. I sve se to dešava u času kada je kineski predsednik u zvaničnoj poseti Americi i predsedniku Trampu. Na izvestan način raketni napad je i poniženje i uvreda za kineskog predsednika jer je Kina saveznik Sirije, a Amerika vrši agresiju dok je kineski lider američki gost.

Zvanični Vašington tvrdi da nema nameru da nastavi vojne akcije u Siriji i da je ovo bila samo „odmazda“ za nesreću u gradu Idlibu od pre nekoliko dana. Možda je to tako, ali iskustvo sa ratničkom elitom u Vašingtonu govori da im nije za verovati. Pre nekoliko dana, na primer, predstavnica Amerike u UN Niki Hejli je izjavila da rušenje sirijskog predsednika Asada nije na dnevnom redu, nije priroritet, a samo dva dana kasnije njen šef državni sekretar Reks Tilerson pokreće inicijativu za novu koaliciju za rušenje predsednika Asada.

Pokazalo se takođe da je raketiranje aerodrom u Siriji bilo odavno planirano i da se samo čekao pogodan trenutak, pa je onda generisan incident u gradu Idlibu. Već viđen scenario. Iako je, prema saopštenju Vašingtona, vojna akcija u Siriji ograničenog karaktera, šteta je već nastala i ona je velika. Rusija je suspendovala američko-ruski memorandum o izbegavanju incidenata na nebu iznad Sirije. To znači da nisu isključeni direktni sukobi Rusije i Amerike u Siriji. Rusija je verovatno bila primorana da suspenduje memorandum jer njegovo sporovođenje znači da Amerikanci dobijaju jasne koordinate ne samo ruskih operacija nego i infrastrukture u Siriji koju koriste i ruske i sirijske snage. To je pokazao i raketni napad na aerodrom Šairat, istočno od grada Homsa, na kojem su i ruske snage.

Iako i Moskva i Vašington tvrde da posle raketnog napada ne bi trebalo zaoštravati odnose, zaoštravanje je, međutim, neminovno. Zašto? Zato što nema promena politike koja je dovela do sukoba i zaoštravanja. Zadržavanje stare politike sukoba svedoči i o tome da Amerika nema novih ideja i energije za promenu, pa je jasno šta se dalje može očekivati. Amerika je još jednom pokazala da je u Siriji saveznik islamskih terorista, i sve više, kao u slučaju takozvane Oslobodilačke armije Kosova, njihova vazdušna sila, a protiv njih se bore i Rusija, i Iran, i legitimna vlada Sirije.

ELIMINACIJA VEĆINE SARADNIKA

To su nepomirljive pozicije. U raketnom napadu na Siriju je korišćena ista tehnologija kao na sarajevskim Markalama, u kosovskom Račku i u Iraku. Pokrene se kampanja lažima pa se na osnovu laži donose odluke. Tragični rezultati su poznati. Uz to, Amerika i dalje ne može da prihvati poraze, njena politika i u Iraku i u Siriji je već poražena, a porazi se i dalje ređaju pa bi zato trebalo očekivati još vojnih operacija sličnih ovoj na aerodromu Šairat. Trampova administracija izgleda da nema snage da tu i takvu Ameriku promeni.

Predsednik Tramp je izabran na nadama većinskog dela Amerike da će doći do promene dosadašnje politike Vašingtona. Te nade polako nestaju i ta izneverena nada bi mogla biti senka koja će ga pratiti dokle god bude u Beloj kući. To se već oseća i Tramp je prvi američki predsednik koji velikom brzinom eliminiše većinu svojih saradnika koji su mu doneli pobedu na izborima i u narastajućoj usamljenosti sve se više oslanja na svoju najužu porodicu, ćerku i zeta, i na poraženu elitu iz klana Hilari i Bila Klintona.

Raketiranje Sirije sa jasnom idejom šta će biti gađano je u četrvtak prva obznanila Hilari Klinton. To je jedan od dokaza kapitulacije, ali i svedočanstvo da poražena elita na čelu sa Hilari još uvek dominira američkom administracijom. To nije politika promena za koju su Amerikanci glasali. Tramp, već je jasno, nije uspeo. I, što je još gore, Trampu se više i ne veruje.

Treba, međutim, imati na umu da su nade na kojima je Tramp izabran za predsednika deo jednog procesa koji se već zapatio u američkom društvu, pa nije izvesno kako će se razvijati unutrašnje stanje u Americi. Taj proces nezadovoljstva većeg dela Amerike će se samo još više intenzivirati jer nasilje, kakvo je raketiranje jedne zemlje koja je već šest godina mučena građanskim ratom, znak je slabosti, a ne snage američkog lidera.

Izvor: standard.rs