Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Đoković ili o ambiciji

Nova Đoković u Madritu Foto: Printscreen/ATP Rome

Đoković ili o ambiciji

Život znači praviti istoriju, preživljavati znači odumirati iz dana u dan, rutinski, na plaži ili kući, svejedno.

Komentar
Autor: Slobodan Vladušić

Sport je paradoksalan. Postoji velika razlika između osećanja intenziteta života kojim nas obuzme prilikom pobeda reprezentacije, kluba ili čoveka za koga navijamo te činjenice da to osećanje traje tako kratko. To ne bi trebalo da nas čudi: racionalno gledajući, sportske titule pojedinaca ili reprezentacija nisu istorijski događaji koji označavaju prekretnice u istorijama naroda ili životima većine navijača. Osećanje radosti brzo izbledi pod najezdom novih događaja, a snimci zabeleženi na hard diskovima postaju svakim danom sve beznačajniji.

Mladi ljudi, koji pobede nisu lično doživeli, taj intenzitet više ne osećaju. Kada je moja supruga, strastveni ljubitelj košarke, svojoj bratanici pričala o Dejanu Bodirogi, ova ju je prekinula rečima: „To sve može i Teo”. Voleo bih da je u pravu. Toj devojčici sigurno neće zadrhtati glas kada treba da izgovori prvu petorku one sakralne srpske košarkaške reprezentacije koja je u Atini, u onom finalu, rashodovala najmoćniji litvansku reprezentaciju svih vremena. (Litvanci nam se sada svete za taj poraz na rate, kao što i Grčka vraća dug, na rate.) Za razliku od velikih romana, koji mogu da nadvladaju svoje vreme (Druga knjiga Seoba, Hiperborejci, Roman o Londonu...) te da fasciniraju i čitaoce koji nisi bili rođeni u vreme kada su nastali, velike sportske pobede su kao vatromet: svi neko vreme gledaju u nebo, a onda spuste glave i odu kućama. Za generacije koji ih nisu doživele, velike pobede su samo skromni deo statistike, broj koji više nikog ne fascinira.

Isto važi i za velike sportske zvezde. Nijedan vrhunski fudbaler ili košarkaš nije postao vrhunski trener. A, kada vrhunski sportisti postanu tzv. stručni komentatori, onda uglavnom stručno ponavljaju opšta mesta ili pak dokazuju da je ljudska glupost, posebno kada je „stručna”, beskrajna poput kosmosa; ko je slušao „ekspertske” komentare Matsa Vilandera zna o čemu govorim.

U svakom slučaju, kada vrhunski sportisti prestanu da budu vrhunski sportisti, oni postanu uglavnom ništa.

Pa ipak, i pored tog ograničenog trajanja, sport je važan i tome je njegov paradoks: neki sportski događaj, kao upaljena šibica ili signalna raketa, osvetli tamu u kojoj se čovek nalazi i svet oko njega tada postane vidljiv, bar za trenutak. Ako je oko dovoljno oštro, a svest dovoljno budna, ono što se vidi za tih nekoliko trenutaka, može da ima snagu epifanije, duboke spoznaje sveta, koja se ne zaboravlja.

Tako stvari stoje i sa Đokovićevom pobedom na Rolan Garosu. Prvi put posle Roda Lejvera, jedan igrač je istovremeni nosilac titule šampiona sva četiri Granslema. Endi Marej je čojstveno primetio da je i sam prisustvovao događanju teniske istorije, što je vrlo lep gest. Čak i oni koji se do sada nisu oglašavali povodom Đokovića imali su potrebu da nešto kažu. Dodajmo toj buci glasova još i sve ono što je o srpskom teniseru rečeno tokom ovih desetak godina i pomislićemo da o njemu više nema šta da se kaže.

Ipak, čini mi se da postoji jedna komponenta Đokovićeve priče koja do Rolan Garosa nije bila vidljiva. To nije slučajno. Đoković sada, verovatno nije isti onaj Đoković, koji je 2006. godine osvojio svoj prvi turnir.

Nešto se u njemu promenilo.

Dugo vremena sam mislio da je njegov osnovni cilj bio da osvoji Vimbldon i bude prvi na ATP listi. I zaista, kada je ostvario te simboličke ciljeve, postavilo se pitanje šta dalje. Ništa, nastavićemo da igramo tenis dok smo još u igračkoj snazi, da bismo se osigurali za starost, da bismo se bogatili. U redu, milioni su se nizali, kao i pobede, pokoji povremeni poraz nije puno menjao stvar. I onda se čovek oženio i dobio je dete. I ponovo: šta dalje?

Dosta ljudi sa kojim sam razgovarao povodom Đokovića i njegove karijere govorili su da bi trebalo da se sada okrene od tenisa i da malo uživa u životu sa suprugom i detetom. Osvojio je skoro sve što se osvojiti može, zaradio je novac, osigurao je širu i užu familiju... vreme je za polako gašenje motora. Nije isključeno da je i Đoković tako mislio do jednog trenutka.

A onda se nešto dogodilo. Kako se to dogodilo, ne znamo i verovatno nikada nećemo saznati. Ali se to nešto dogodilo.

Naime, postoje dva koncepta života.

Po jednom, život je preživljavanje. Poenta je da to preživljavanje učinimo što lepšim, što znači da učinimo da lepih stvari bude što više, a onih koje nisu lepe što manje. Tada preživljavanje počinje da se zove hedonizam. Hedonistički san je slika neke peščane plaže na Karibima, sa plavim morem u pozadini, suncobranom od bambusa i nekim ukusnim koktelom u blizini. To preko dana. Noću, to je slika diskretno osvetljenog bazena oko koga igra bezbroj mladih devojaka i mladića, dok u pozadini DJ kontroliše ritam i atmosferu. Zamišljen kao raj na zemlji, ovaj san je najprivlačniji onima koji na takvim plažama nikada nisu bili, i nikada neće biti: oni drugi, koji su ih se dokopali na sedam ili deset dana, znaju da java nikada ne ispunjava ono što se sanjalo i da nijedan san ne traje večno. Osim, ako nije samrtni. Talog tog sna je životna rutina preživljavanja, u kome se dani ubijaju, jer drugi smisao nemaju.

Postoji, međutim, i drugi koncept života. To je život koji se svodi na pravljenje istorije što znači legata, zaveštanja, koje treba da ostane iza nas i kada prestanemo da pravimo istoriju, odnosno kada nas ne bude. Praviti istoriju znači imati ambiciju da se od života nešto napravi, a ne da se on potroši. Ako je ta ambicija prenisko postavljenja, onda ona nema veze sa istorijom i zaveštanjem za budućnost, već sa životnom rutinom; ako je previsoko postavljenja, onda je pitanju megalomalnija i, umesto da čoveku podari život, ona će mu ga uništiti. Ali, ako je ta želja za istorijom jedva dostižna ili tek za malo nedostižna, onda će ona životu podariti trajni intenzitet i snagu koju nismo ni slutili da imamo u sebi.

Meni se čini da se u nekom trenutku upravo to dogodilo i sa Đokovićem: čovek je jednostavno odlučio da napravi od svog života istoriju i da postane najbolji teniser svih vremena. Jedino je on na ATP turu mogao da to odluči, a da ne bude smešan. I, kada je to odlučio, turniri su prestali da budu svakodnevica, i tenis je posle prvog mesta na ATP listi i osvojenog Vimbldona ponovo dobio smisao.

Ključna stvar kod Đokovića nije, dakle, uspeh/bogatstvo – on bi bio uspešan/bogat i bez Rolan Garosa – već upravo ta ambicija, iz koje se krije jedan epski, herojski koncept života: ja želim da napravim istoriju, jer ja mogu da napravim istoriju.

Da li će Đoković uspeti da se dokopa 17. granslem titule i 300 i neke nedelje na prvom mestu ATP liste (što mu je potrebno da bi u brojkama detronizovao Federera), to se u ovom trenutku ne može reći sa sigurnošću. Ali ono što se može naslutiti jeste da će Đokovićev intenzitet života biti takav da ga nikada neće moći zaboraviti. I taj intenzitet neće biti posledica luksuza koji mu je dostupan, već baš suprotno: posledica asketske, herojske ambicije, kojoj se odazvao.

To je ono što život razlikuje od preživljavanja: život znači praviti istoriju, preživljavati znači odumirati iz dana u dan, rutinski, na plaži ili kući, sasvim svejedno.

Ambicija je veza između nas i Đokovića u Rolan Garosu: svako od nas ima mogućnost da sebi postavi takvu ambiciju koja će, ostvarena, ostati iza nas kao zaveštanje. Ne moramo biti globalne zvezde da bismo tako živeli i ne moramo da odlazimo odavde da bismo vodili život u kome se pravi istorija. Naprotiv.

Nakon ratova devedesetih i tranzicije u prvoj deceniji 21. veka, Srbija je postala država bez istorije: to znači da je odumiranje prestalo da bude (istorijski) događaj. Ono se za većinu ljudi pretvorilo u svakodnevicu. Ti ljudi su pristali na puko preživljavanje, što u krajnjem slučaju znači da su, nažalost, na dobrom putu da postanu ološ poput ove kreature čiji je životni san bio da vidi peščanu plažu. Taj ološ sa Đokovićem nema nikakve veze. Niti ima neke veze sa nama.

No biti takav ološ nije sudbina, već izbor. Ako Đoković ima neke veze sa nama, onda je to, ponavljam, ambicija da se ostavi neko zaveštanje, ambicija da se napravi istorija. A imati ambiciju u Srbiji danas znači upravo shvatiti da je jedan proces završen i da se treba restartovati i početi ponovo: to znači najpre odupreti se upravo tom pukom preživljavanju, gde se peščana plaža, po cenu gaženja svih bližnjih, vidi kao poslednji smisao tzv. života, dakle, isto ono što je blatnjava jaruga za svinju.

Umesto u jarugu, treba ponovo ući u istoriju.

To ne znači, kao što misle budale, plaćene ili prirodne, sad svejedno, da treba ponovo ratovati. To znači da treba u životu uraditi sve što možeš da uradiš, da bi ga ispunio do kraja i da bi iza sebe ostavio zaveštanje, trag da si živeo, a ne tek preživljavao. To zaveštanje može da bude malo, gotovo neprimetno, ali je i tada zaveštanje i to je ono što mu daje vrednost, to je ono što nas povezuje sa drugima i što će učestvovati u budućem vremenu i kada nas ne bude. A u sadašnjem vremenu, naši životi će, zahvaljući toj ambiciji za trajanjem, dobiti jedan trajan intenzitet koji donosi samo čisto i nepatvoreno uživanje u pravljenju istorije – onoga što može da traje. Lično, osećam taj intenzitet i znam kako mi je život postao lep, kada sam i sam doneo jednu odluku.

Kada to zaveštanje ostavimo, mirno ćemo otići do peščanih plaža koje će nas čekati, tople i nežne, poput onih na Ostrvu blaženih.

Autor je pisac, esejista i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Izvor: novipolis.rs