Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Evropa između Scile i Haribde

Evropa između Scile i Haribde

Pregovori i pritisci da se Sporazum o trgovini i investicijama (TTIP) sa SAD usvoji i ratifikuje u Briselu, mogao bi da bude problem koji će imati opsežnije posledice po Evropu, nego većina aktuelnih nedaća sa kojima se naš kontinent suočava

Komentar
Autor: Igor Kamber

Verovatno od osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik 1949. godine, pa do Evropske unije u današnjem formatu nije postojao teži i složeniji period za zajednicu država Starog kontinenta od ovog trenutnog. EU se nalazi između Scile i Haribde i na koju god stranu da se okrene vrebaju je pakleno teški problemi, a jedinstva među samim članicama ima tek u tragovima, i to uglavnom kada Nemačka podvikne.

EU nema sistemsko i održivo rešenje za problem miliona izbeglica, turski predsednik svikao na autokratiju Erdogan izgleda da je povukao nogu u pregovorima sa Briselom, što znači da se vraćamo na staro. Migranti će i dalje dolaziti, rezervoar migranata iz Turske će početi da se izliva na obale Grčke, a zvanična Atina, pritisnuta već godinama dubokom dužničkom krizom gledaće da na sve raspoložive načine izbeglice transportuje dalje u Evropu.

Kraj juna nam se bliži, a sa njim i novi zahtevan ispit za EU, na koji vrhuška iz Brisela može da utiče samo spinovanjem i tajnim kanalima. Reč je o referendumu u Velikoj Britaniji za ostanak u EU, a ukoliko London odluči da istupi iz familije evropskih država, gotovo sigurno bi došlo do restrukturiranja modela organizacije i funkcionisanja EU, sa jakim jezgrom Nemačke, Francuske, Italije, Španije, zemalja Beneluksa i eventualno Poljske i, žargonski rečeno, drugom i trećom ligom u koju bi potpadale sve ostale aktuelne članice i zemlje kandidati za pristupanje EU.

U ovom sudbonosnom trenutku, koji traži radikalna rešenja i presecanje Gordijevog čvora, uz veliku posvećenost i odlučnost koja ne ostavlja prostor dvoumljenjima, Evropa ima novi problem, koji je dugo bio na marginama političke elite, a koji se pojavio u najdelikatnijem momentu. Reč je o partnerstvu o slobodnoj trgovini i investicijama (TTIP) sa Amerikom, čiji je glavni propagator upravo Velika Britanija, najbliži saveznik SAD preko okeana i za koji će se Barak Obama svojski potruditi da bude ratifikovan pre nego što se iseli iz predsedničke rezidencije u Vašingtonu.

Ovo je sporazum kojim Amerika želi da ima veći uticaj na Evropu nego do sada, odnosno da dobije još jedan instrument kojim će Evropu držati u submisivnom položaju preko privrede i razmene robe. Veliki protesti radničke klase i sindikata i sve glasnije najave vladajućih političara u raznim evropskim državama da neće podržati ovaj sporazum pokrenuće pitanje novih razjedinjenosti unutar evropske zajednice i možda na površinu izbaciti probleme za koje ni ne znamo da su postojali među 28 članica EU.

Iako je sporazum TTIP preplavljen opštim mestima o usklađivanju standarda i regulaciji, lakšoj i sveobuhvatnijoj trgovinskoj razmeni na relaciji EU-SAD, reč je o suvim interesima snažnih lobističkih grupa, koje rade u službi velikih korporacija i koje će lako moći da manipulišu vladama nacionalnih zemalja, jer će svaki spor ići na međunarodnu arbitražu koja se uglavnom odvija daleko od očiju javnost, obavijena naslagama tajnovitosti, čak i za najupornije medije.

Tako ćemo imati pod velom regulativnih propisa upliv GMO industrije u evropske zemlje gde nisu imale prohodnost (ili barem mi mislimo da nisu imale), a ukoliko se se, recimo, Češka, ili Portugalija, drznu da odbiju da uvezu genetski modifikovane prehrambene proizvode, lobisti u skupocenim odelima će otvoreno zapretiti tužbom na referentnom međunarodnom sudu, čiji će delioci pravde, nemojte ni sumnjati, presuditi u korist korporativnih interesa.

Sve će ovo voditi velikom umanjenju radničkih prava, pogotovo nakon što jeftina roba iz regiona Pacifika i jugoistočne Azije (koja već ima ovakav dogovor napismeno sa Vašingtonom) ode iz Amerike na evropsko tržište, po mnogo pristupačnijoj ceni za konzumente od produkata koji se spravljaju na evropskom tlu i u čijoj proizvodnji učestvuje veliki procenat radno sposobnog stanovništva EU. Zna se koliko je jeftinija roba koja stiže iz pomenutog regiona i da će se svi pre odlučiti da pazare robu koja je dvostruko i trostruko povoljnija i prihvatljivija za svačiji kućni budžet.

Kada se sve postavi pod pravim uglom i na pravo svetlo, jasno je da će predstojeće ubeđivanje i nastojanje da se progura Sporazum o trgovini i investicijama sa SAD biti daleko opasniji problem po EU, koji može da pre dovede do njene defragmentacije, nego li talasi migranata koji zapljuskuju evropske obale od Grčke do Španije i udaraju o ograde i žice na granicama.

Vlade Austrije i Francuske već su se otvoreno izjasnile da ovaj sporazum neće prihvatiti kako ne bi ugrozile domaću privredu, a poslanici Donjeg doma parlamenta u Parizu većinski su podržali prekid sankcija Moskvi i time gromoglasno poručili da ne žele da se povinuju diktatu sa druge strane Atlantika. Najjači zagovornik potpisivanja sporazuma jeste Velika Britanija, koja nimalo slučajno šeta na ivici odlaska, ili opstanka u EU, dok se nemačka kancelarka Angela Merkel susreće sa velikim socijalnim podrhtavanjima ukoliko progura TTIP na mala vrata.

Rešenje je za obične laike i ljude koji površno prate spoljnopolitička zbivanja lako raspoznatljivo, a to je snažna Evropa ujedinjena od Lisabona do Vladivostoka. Ali je isto tako jasno da bi ovaj projekat narušio globalnu unipolarnost i oduzeo Sjedinjenim Američkim Državama brojne poluge moći kojima njen politički vrh upravlja, a to se neće tek olako desiti. Glavni politički ciljevi se ostvaruju kroz niz malih koraka i ustupaka, pa tako i Evropa treba da se odredi. Da ne dozvoli da se njeni interesi pogaze, već da se zalaže za određene trgovinske kvote i propise koji važe na njenom podneblju, a ne u Americi, uz sigurnost za poslove svojih građana.