Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Evropski ispraćaj u nepovrat Srbije i Crne Gore

Dragomir Anđelković Foto: Medija centar Beograd/mc.rs

Evropski ispraćaj u nepovrat Srbije i Crne Gore

Lažni crnogorski državni udar ima od strane lokalne i kontinentalne EU kaste značajnu neželjenu posledicu. To je definitivna obznana kraja evropskih integracija država tzv. "Zapadnog Balkana“.

Komentar
Autor: Dragomir Anđelković

Državni udar je „način nasilnog prevratničkog preuzimanja vlasti, a odlikuje ga visok stepen organizovanosti relativno malog broja aktera“ (prof. dr Dragan Simeunović). Jedna od njegovih varijanti je „državni udar odozgo“. U tom slučaju „vrhovni nosilac vlasti nastoji da apsolutizuje svoju vlast“. Silom otima i ono što mu po ustavu ne pripada. Tako je, primera radi, kralj Aleksandar Obrenović 9. maja 1894. godine izvršio tu vrstu državnog udara, nelegalno ukinuvši ustav iz 1888. i vrativši onaj iz 1869. godine po kome je vladar imao znatno veću vlast.

OTIMANjE VLASTI

Državni udar izvode ljudi koji su deo vladajućih struktura. Ako to nije šef države kao u pomenutom slučaju, onda se radi o drugim pripadnicima vladajućih političkih struktura (civilni udar) ili vojske (puč). Iako se u Crnoj Gori na dan izbora dogodilo mnogo toga nelegalnog a povezanog sa aktivnostima vlasti, iako se kolokvijalno u vezi sa tim govori o „državnom udaru“ – ipak ništa od opisanog što ga čini nije se desilo. Niti je bilo u pokušaju. Tamošnja vojska nije probala da zbaci predsednika i premijera, niti je, na primer, predsednik probao da uzurpira ovlašćenja koja pripadaju premijeru. Ono što su crnogorski zvaničnici navodno sprečili moglo bi da se nazove pokušajem izvođenja terorističkih napada ili prevrata.

Odmah da kažem: evidentno je da ni toga nije bilo. Da se ne pravimo glupi ili naivni. I vrapci na grani vide da se radi o montiranom procesu protiv nekoliko nenaoružanih i neorganizovanih građana Srbije, koji su uhapšeni i bez ikakvih dokaza nabeđeni da su došli u Crnoj Gori kako bi tamo napadali policiju, kidnapovali predstavnike vlasti, zauzimali države institucije. Đukanovićev vrhovni spin majstor je gledao neki od brojnih akcionih filmova o prevratima u zabitima Afrike, i rešio da masno slaže da se nešto slično dešava u Crnoj Gori. Naizgled besmisleno, ali dalo je rezultat. Kako je Gebels isticao velika laž lakše prolazi od male. Zbog toga ali i masovnog privođenja aktivista opozicionih partija, deo njihovih glasačka se uplašio i nije izašao na izbore. Opet, deo građana je u strahu od represija brže bolje izašao da glasa za vlast (zastrašen da njene oči i uši sve mogu da saznaju) iako nije nameravao da to učini.

Tako se dogodilo da Đukanovićeva stranka uspe da namakne dovoljno mesta u parlamentu da ima šansu da formira novu vlast. Ne treba ni reći da to nije postigla ni legalno, ni legitimno, već monstruozno i kriminalno. Ono što je vrh Crne Gore sproveo, iako se ne može nazvati državnim udarom – da nastavimo priču o brutalnim kombinacijama u vezi sa uzurpacijom vlasti – s punim pravom se da kvalifikovati kao „politički udar“. On je jednako negativan i u moderno doba sraman fenomen kao „državni udar“, a definiše se kao bilo kakvo preuzimanje (ili zadržavanje) vlati na način koji nije u saglasnosti moralnim i zakonskim normama društva o kome se radi.

MANIPULATIVNI UDAR

U Crnoj Gori se, da ponovim, odigrao klasičan „politički udar odozgo“ od strane premijera te države i njegove partije, kojim su oteli izvestan broj poslaničkih mesta i grubo prekrojili volju građana! Drugim rečima postojeći vrh države je silom produžio svoj rok vladanja. To se ne može zataškati ni saradnjom vlasti i organa Srbije. Što se tiče čudne odluke Beograda da posle oklevanja pa i protivljenja pomogne režimu u Podgorici, nije jasno da li se radi o uceni srpskih vlasti od strane Mila i njegove mafije. Ili se pak umešao NATO pa naterao Srbiju da asistira njihovom crnogorskom pulenu, odnosno sa li su Đukanovićeve službe i kriminalci na teritoriji Srbije podmetnuli lažne dokaze „zavere“ protiv njega.

Bilo ovako ili onako ispalo je loše. Em je neprimereno da Srbija pomaže onome ko neoustaški radi protiv srpskog naroda u Crnoj Gori. Em cela priča deluje infantilno. Niko razuman, valjda, ne veruje u bajku o specijalnoj obaveštajno-vojnoj akciji protiv Đukanovića. U toj kvazi-bezbednosnoj epizodi „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ ostalo je i nedorečeno da li se radi o dopuni „terorističke“ zamisli koju su u Crnoj Gori izborno „razobličili“ Milovi bezbednosno-propagandni „div junaci“ ili o nekom još opasnijem planu neimenovanih zaverenika u Srbiji. Doduše, poslednje može da ima smisla ako bi bili razobličeni krakovi regionalnog mafijaškog oktopoda koji su se sa Đukanovićem iz nekog razloga posvađali pa i protiv njega okrenuli. Ali da se to desilo i da je na njih iko mislio, deluje mi kao naučna fantastika.

(GEO)POLIITČKA TREGEDIJA

Da sve to nije tragično bilo bi komično. Počinjen je zločin prema građanima Crne Gore i demokratiji. O kolateralnom žrtvovanju izvesnog broja građana Srbije nalik onome što su nemački nacisti uradili sa bugarskim komunistom Georgijem Dimitrovim u kontekstu izrežiranog paljenja Rajhstaga – sada šire da ne govorimo. Stvari su tu suštinski i terminološki kristalno jasne i bez toga. Kako god bilo, kada se sve sabere, dogodilo se nešto što je delovalo nezamislivim u Evropi početkom 21. veka. I to dvostruko nezamislivim.

Prvo, mislim na ono šta je uradio crnogorski režim. Drugo, kako se prema tome odnose vodeće zapadne zemlje. Očekivalo se bar da se na „kandidatskim“ obodima EU pretvaraju da veruju u „evropske vrednosti“ o kojima toliko pričaju. S obzirom šta su radile sa nama 1999. ili iza kakvih dešavanja u Siriji sada stoje – niko u njihove demokratske i humane namere verovatno ne veruje. No, kada se radi o zemljama za koje se tvrdi da će uskoro ući u EU, možda delujem naivno, ali nekako je ipak imalo smisla pretpostaviti da će zahtevati bar malo poštovanja demokratske forme. I da će reagovati zbog retro „političkog udara“ po receptu iz tzv. „trećeg sveta“ a ne da će u njega uvlačiti i Srbiju. Ne zbog građana Crne Gore i Srbije već radi političkog ambijenta u samoj Uniji. Što pravno-demokratski potpuno trulo u nju uđe, napravi štetu i drugim članicama.

Znaju to dobro sebične zapadne države. Da Crnu Goru i Srbiju nameravaju da prime u svoje društvo, reagovale bi. Bar nekako – ako ne odlučno. S obzirom da nisu, ostaje nam samo da se setimo starog izveštaja, nama svima znanog Vimera, izaslanika nemačkog kancelara Šredera. Da ne dužim, još jednom je potvrđeno da kao što je i pre skoro dve decenije on konstatovao, „srpski deo“ Balkan (a tu svrstavaju i Crnu Goru, htela ona to ili ne) osuđen je da ostane van EU. Ili bar onakve Unije kakvu sada imamo. Ako se u narednom periodu transformiše u višezonsku konfiguraciju, nas će možda i primiti u zonu kolonijalne periferije.

EU je spala na niske grane ali zbog sebe drži makar do kulisa političke kulture i pravne države. Kada se negde dopušta totalna politička nekultura – a igrarije sa političkim udarom i neonacističkim progonima građana drugih država kao i unutrašnjih neistomišljenika to jesu – jasno je da tu nije planirano da nikne „evropsko cveće“. Ako ni zbog čega drugog onda zbog snobizma onih koji odlučuju u Briselu i umišljaju da su na čelu prosvećenog bloka, ne bi bilo dopušteno da se vrtom naziva ono što je neskriveno đubrište.

NEPOSTOJEĆE INTEGRACIJE

O tome bi valjalo da razmisle naši vladajući političari, ako kojim slučajem nisu u to već upućeni pa samo igraju svoje uloge. A po tome što nam sve češće pričaju da je od ulaska u EU (u koje se i dalje zaklinju) važnija modernizacija dok se krećemo trasom evro-integracija (bez obzira na ishod) – čini mi se da mnogi među njima znaju da su EU glumici u balkanskom teatru apsurda. Deluje da već uveliko pripremaju teran za redefinisanje naše politike, za našu transformaciju od težnje članstvu u Uniji ka sticanju nekakvog specijalnog pridruženog statusa (dok pre toga zbog iluzornog punog članstva damo brojne konkretne zatražene ustupke).

To da treba pošteno promisliti stvari, otuda, mnogo više važi za našu javnost; bar za onaj njen pozitivno a naivno pro-EU orijentisan deo koji iskreno želi dobro naciji i državi. Ko je do crnogorskog „političkog udara“ verovao u korist od EU integracija i njihovu realnost, neka se zapitaju da li se toliko nehigijenski politički procesi zaraznog karaktera tolerišu, pa i podstiču među onima koji se stvarno pozivaju u društvo umišljene „elite“. Jedno je za sve nas već skrojeni NATO šinjel i iskopan rov prema Rusiji, a drugo je od mnogih priželjkivano – „lepo“ EU odelo. Lično ga ne želim ali i ko za njim čezne vreme je da shvati da ono u stvarnosti ne postoji.

Nekako je taj aspekt u vezi sa onim što se dogodilo sa crnogorskim izborima zapostavljen. Šteta! Građani uglavnom nisu ludi i prepoznaju naše lokalne i regionalne političke bezobrazluke. Ali nažalost srpsko društvo još u punoj meri ne shvata da su oni ništa manje i „evropski“. Još nije na odgovarajući način prepoznata jasna manifestacija da je EU ideja u vezi sa, van njenih okvira preostalim delom Balkana, mrtva. Ne klinički već definitivno. Brisel je ovih dana za nju povodom Crne Gore održao čak i opelo.

Izvor: vidovdan.org