Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Predkonfliktno stanje NA BALKANU

Milan Mijalkovski/ Foto: nspm.rs

Predkonfliktno stanje NA BALKANU

Šta god da je glavni uzrok predkonfliktnom stanju na Balkanu, njegovi akteri zaboravljaju da je unipolarni svet prošlost

Komentar
Autor: Milan Mijalkovski

Međunarodni odnosi ukazuju da stanje bezbednosti određenog teritorijalizovanog ljudskog kolektiviteta, čiji je reprezent država kao najorganizovaniji kolektivitet, može da bude jedno od sledećih: nekofliktno, predkonfliktno, konfliktno i postkonfliktno. Svaka država ulaže odgovarajuće napore da uspostavi i održava nekonfliktno stanje spostvene nacionalne bezbednosti. Međutim, surova bezbednosna praksa upozorava na to da se takva angažovanost određene države ponekad suočava sa teško otklonjivim spoljnjim izazovima i pretnjama, čiji nosioci su suvereni ili nesuvereni akteri. U tom smislu, pre svega zbog viševekovnih agresorskih ciljeva vanbalkanskih hegemona prema Balkanu, veoma su nelagodna iskustva i sećanja naroda i država u tom regionu. Naime, vanbalkanski hegemoni su uspevali da sumnjivim obećanjima pojedinim narodima Balkana stvore utisak o tome da se ukazala „povoljna prilika“ da primenom fizičke sile pokore ili unište državu drugog (susednog) naroda i uspostave sopstvenu „pripadajuću veliku državu“. Posledice takvog trenutnog opasnog savezništva bile su kataklizmične – masovni ratni zločini, proterivanje velikih grupa stanovništva, prisiljavanje da promene svoju veru, genocid…, a naknadne – mržnja, nepoverenje i iščekivanje none „povoljne prilike“ za nastavljanje oružanog nasilja. Čitav 20. vek hrvatski, bugarski i muslimanski (islamizovani hrišćani i Albanci) šovinisti, uz nesebičnu podršku vanbalkanskih hegemona (agresora), bili su zaokupljeni uništenjem srpskog naroda. Zapravo, počev od 1878. godine, kada je na Berlinskom kongresu Austro-Ugarskoj monarhiji odobreno da okupira provinciju Bosnu i Hercegovinu, koja je bila pod turskom okupacijom, pa sve do 1999. godine (agresije NATO na SR Jugoslaviju), srpski narod, iako najbrojniji, često se suočavao sa pokušajima da bude uništen. Poslednji takav pokušaj (upotrebom fizičke sile) dogodio se u poslednjoj deceniji 20. veka, najpre za vreme nasilnog razbijanja socijalističke Jugoslavije (1990-1992), potom u Hrvatskoj i BiH (1992-1995) i na Kosovu i Metohiji (1998-1999) i sveobuhvatnim ubistvenim sankcijama SR Jugoslaviji od 1991. do 2000.godine.

KONFLIKTNO STANJE 1991-2000.

Naizgled, konfliktno stanje na Balkanu započeto 1990. razbijanjem socijalističke Jugoslavije, okončano je u avgustu 2001. godine Ohridskim sporazumom, kojim je nagrađen terorizam albanskih džihadista u Makedoniji. Naime, nastupio je postkonfliktni period za koji se očekivalo da će rezultovati uspostavljanju nekonfliktnog stanja u regionu. Međutim, mnoge činjenice su ukazivale na to da postkonfliktno stanje na Balkanu, umesto da rezultuje stabilizaciji prilika, klizi ka konfliktnom stanju.

Politički preokret u Republici Srbiji u oktobru 2000. godine, zbog gubljenja iz vida geopolitičkih činjenica, neosnovano je smatran ključnim događajem koji će doprineti stabilizaciji Balkana. Sve zemlje Balkana su činile napore da se uključe u evroatlantske političke, ekonomske i vojne strukture, međutim, neke su u tome uspele, dok su druge još na beskonačnom „čekanju“. Bugarska, Rumunija i Hrvatska su postale članice NATO i EU, a Albanija članica NATO. Nasuprot transparentno proklamovanim evropskim integracijama, u regionu su se odvijale dezintegracije i retorika koja je u priličnoj meri zbunjivala i zabrinjavala sve pravbodoljubive građane. SR Jugoslavija najpre je preimenovana u Državnu Zajednicu Srbija i Crna Gora a potom su se razjedinile odvajanjem Crne Gore. Albanski džihadisti na Kosovu i Metohiji su od 17. do 19. marta 2004. godine pokušali da dovrše proces etničkog čišćenja Srba, a u februaru 2008. godine su grubo prekršili rezoluciju 1244 SB UN, proglasivši tu srpsku pokrajinu za drugu „nezavisnu“ albansku državu „Kosovo“.

Iako je Hrvatska u procesu pridruživanja EU imala obavezu da omogući povratak više stotina hiljada prognanih Srba u svoje domove, postala je članica EU ne ispunivši taj zahtev. Bošnjački zvaničnici u Federaciji BiH horski sistematski promovišu tezu o tome da je Republika Srpska „genocidna tvorevina“ itd. Povremeni punktualni teroristički napadi džihadista na KiM, u BiH i Makedoniji podsećaju na svoje prisustvo u regionu, a odlaskom njih par hiljada u tzv. „Islamsku državu“ na Bliskom istoku bespresedanski demonstriraju svoju fanatizovanost u pogledu uspostavljanja zamišljenog „kalifata“ na Balkanu. U međuvremenu, smišljeno je pušten u opticaj termin „Zapadni Balkan“, i tako se Srbija neočekivano, iako centralna zemlja Balkana, našla na Zapadu. Reč je zapravo o prilično čudnovatom bezbednosnom prostoru, koji čine Albanija i Hrvatska (članice NATO) i Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija, koje, ne svojom voljom, nisu integrisane ni u evropske ekonomske i evroatlanske vojne strukture, ni u evroazijske ekonomske i bezbednosne strukture.

ČINJENICE NOVOG PREDKONFLIKTNOG STANJA

Dovođenjem u vezu skromnog uzorka pomenutih činjenica i pojedinih postupaka Albanije prema srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija, Hrvatske prema Srbiji u vezi sa migrantskom krizom u 2015. godini i pokušajem linča premijera Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici od bošnjačkih ekstremista (u julu 2015), moglo se nazreti (predvideti) ono što se događalo u julu i avgustu ove godine. Naime, letimičan pregled događaja u prethodna dva meseca ukazuje na to da se pojedinim zapadnim centrima moći u toliko velikoj meri žuri u vezi sa „disciplinovanjem“ srpskog naroda i Srbije da ponovo podgrejavaju nadu kod pojedinih naših suseda da upotrebom sile mogu postići ono što su „propustili“ 90-tih godina prošlog veka. Njihove podudarne strateške ciljeve nije teško dešifrovati: „integrisati“ (čitaj: poništiti) Republiku Srpsku u unitarnu BiH i ultimativno iznuditi od Srbije da prizna uspostavljanje albanske države „Kosovo“ na 13 odsto svoje teritorije. Posledica takvih njihovih podmuklih udruženih angažovanja jeste da se Balkan ponovo nalazi u predkonfliktnom stanju.

Iz složenog kompleksa najsvežijih činjenica objavljenih u medijima, koje upozoravaju na postojanje predkonfliktnog stanja u regionu, pominjemo neke. Uprkos Briselskom sporazumu o formiranju Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji, Priština odbija da ispuni tu obavezu a njeni zapadni sponzori pokazuju nedopustivu pasivnost. Komisija međunarodnih pravnih eksperata, zadužena za praćenje rada UNMIK u poslednjih osam godina, u završnom izveštaju (13. jula 2016) između ostalog je konstatovala nedopustive propuste UNMIK u istrazi o nestalima i ubijenima na Kosovu i Metohiji. Arbena Džara, albanska novinarka iz Prištine, tvrdi da se broj radikalnih muslimana na Kosovu kreće oko 50.000, a Kosovski komitet za bezbednosne studije izneo podatak da je broj dobrovoljaca tzv. Islamske države na milion stanovnika na Kosovu 125 (18. jula 2016). Hrvatski ekstremisti (22. jula 2016) upali u srpsku crkvu u Županji, blizu Vukovara, potpisali se kao „ustaše“, uz poruku: „Istrijebit ćemo srpsku stoku“ itd. Albanski džihadisti su ispalili dva rafala (23. jula 2016) na grupu od dvadesetak Srba iz opštine Vitina na Kosovu i Metohiji koji su čistili portu manastira Svetih arhangela Mihaila i Gavrila. Za vreme obeležavanja 75. godišnjice podizanja antifašističkog ustanka u Srbu (Hrvatska) u organizaciji antifašista i Srpskog nacionalnog vijeća (27. jula 2016) hrvatski ekstremisti su izazvali incidente, nosili ustaška obeležja i klicali ustaški pozdrav „Za dom spremni“. Vrhovni sud Hrvatske (28. jula 2016) ukinuo je prvostepenu presudu Branimiru Glavašu za zločine nad Srbima 1991. godine i vratio postupak na početak. Sud BiH (30. jula 2016) ukinuo je ograničenje kretanja Naseru Oriću, protiv koga se vodi postupak za ubijanje Srba u periodu od 1992. do 1995. godine (Orić je zaklao sudiju Slobodana Ilića i iskopao mu oči). Član predsedništva BiH Bakir Izetbegović je prilikom privatne posete Novom Pazaru (29. jula 2016) dao zapaljive izjave pre svega u smislu negiranja entitetskog statusa Republike Srpske. Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je prilikom proslave „Oluje“ (etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj u avgustu 1995) izjavila (05. avgusta 2016) da je „Oluja“ rasteretila Srbe velikosrpskih projekata.

SIMPTOMI ĆUTANJA EU I NATO

Zahuktali proces rehabilitacije ustaštva (nacizma) u Hrvatskoj osnažile su SAD (9. avgusta 2016) tako što su poklonile Hrvatskoj 16 borbenih jurišnih helikoptera. Teroristička OVK putem Fejsbuka (19. avgusta 2016) uputila je pretnje bombom srpskom narodu na KiM nesumnjivo radi zastrašivanja i sprečavanja prognanih da se vrate u svoje domove. Horska kampanja bošnjačkih lidera u Federaciji BiH i njihovih stranih sponzora u vezi sa zakazanim referendumom u Republici Srpskoj o Danu Republike Srpske, u potpunosti razotkriva njihove paklene namere i planove za brzo i radikalno (nasilno) menjanje stanja u regionu. Hrvatski lider Milanović požurio je da se pravovremeno ubaci u kipteći „bosanski lonac“ izjavom (25. avgusta 2016) da u „BiH nema s kim razgovarati“ i „da neće ostaviti Hrvate u BiH na milost i nemilost“, kao i upućivanjem omalovažavajućih i pretećih poruka Srbima i Srbiji: „Srbi su mali narod, šaka jada… Čekaćemo da budu ranjeni, a onda ćemo im blokirati pregovore…“. Tužilaštvo BiH obustavilo je (27. avgusta 2016) istragu protiv Almira Merdića, jednog od glavnih osumnjičenih za napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici u julu 2015. godine. Oko 150 izgnanih Srba iz Mušutišta, na KiM (28. avgusta 2016) sprečeni su da posete razrušenu crkvu u svom selu. Sprečili su ih albanski ekstremisti, koji su srušili crkvu i blokirali put ka Mušutištu noseći albanske zastave i parole na kojima je bilo ispisano „UČK“ (OVK). U novom udžbeniku istorije za đake sarajevskog kantona školske 2016/17. piše da su „Srbi agresori u BiH“ i da je „Republika Srpska stvorena na genocidu“, a premijer kantona Sarajevo Elmedin Konaković smatra da bi deca trebalo da uče istinu, čime javno potvrđuje svoj politički ekstremizam.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je u vezi sa aktuelnom predkonfliktnom situacijom u regionu, doduše drukčijom terminologijom, upozorio (29. avgusta 2016) predstavnike 64 ambasade u Beogradu, rekavši da uvrede na račun Srbije koje dolaze od pojedinih političara iz regiona predstavljaju deo kontinuirane politike protiv Srbije i da će politika Srbije pred ovim pitanjem biti „politika uzdržavanja do maksimuma, neodgovaranja i politika ćutanja“, jer su „stabilnost i mir vitalni interes i suština našeg napretka“, zaključujući da je bezbednost na Balkanu prvi put ozbiljno ugrožena.

PRAVI UZROCI NOVOG PREDKONFLIKTNOG STANJA

U vezi sa napetom i neizvesnom bezbednosnom situacijom u regionu, koja po mnogo čemu podseća na dešavanja iz 1990. godine uoči razbijanja Jugoslavije secesijom Slovenije i Hrvatske, kojoj je prethodio hrvatski šovinizam, posebno zabrinjava to što je nosilac ovih zaoštravanja Hrvatska, koja je članica i EU i NATO, a izostaje reakcija pomenutih asocijacija. Takvo ćutanje navodi na osnovanu sumnju o njihovim iskrenim namerama o pesrpektivi „Zapadnog Balkana“. Nije isključena mogućnost da planiraju ponovno paljenje balkanskog „bureta baruta“ radi obezbeđivanja argumenata za dokazivanje „nužnog“ opstanka NATO i eventualnog angažovanja za „odbranu muslimana u Bosni na Kosovu“, kako su izjavljivali američki zvaničnici 90-tih godina 20. veka. Ili je možda uzrok njihove uzbunjenosti priviđanje ruskih vojnih baza u Srbiji i navodnih zajedničkih planova Rusije i Turske radi istiskivanja Zapada sa „Zapadnog Balkana“? Ili pokretači nestabilnosti na Balkanu strepe od narasle vojne moći terorističkih perjanica džihadista (Al Kaida, Islamska država, Boko Haram, Al Šabab i dr.), pa zato planiraju da im omoguće da ponovo odsecaju glave kidnapovanih i zarobljenih Srba kao su to činili 90-tih godina prošlog veka. Nesumnjivo svesni činjenice da je Republika Srpska dejtonska mirovna tvorevina, koja ne pristaje da izvrši samoubistvo, a samoproglašenu albansku državu „Kosovo“ može da prizna i 191 od 192 države savremenog sveta, ali, uprkos tome, ne može postati država dok je ne prizna Republika Srbija, možda maštaju da ova pitanja reše upotrebom udružene vojne sile, odnosno politikom svršenog čina.

Šta god da je glavni uzrok koji je pokrenuo aktere da doprinesu nastajanju aktuelnog predkonfliktnog stanja na Balkanu – a to ni u kom slučaju nisu Srbi i Srbija – njegovi akteri zaboravljaju da je unipolarni svetski momenat/poredak (1990-2000) prošlost. Jer živimo u nazirućem multipolarnom svetu, što podrazumeva bolje razumevanje i uvažavanje interesa malih balkanskih naroda i međusobno uvažavanje moćnih vanbalkanskih centara moći u pogledu trusnog Balkana. Osim takve evidentne međuzavisnosti regionalne i globalne realnosti, nije zgoreg osvrnuti se na krucijalni uzrok balkanske nestabilnosti, koji mnogi gube iz vida. Reč je o pogubnim, sigurno ne slučajnim učincima ad hoc Haškog tribunala, osnovanog Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 827 od 25. maja 1993. godine, nadležnog za gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede međunarodnog prava na tlu bivše SFR Jugoslavije. Rezolucijom istog organa broj 1503 od 28. avgusta 2003. godine postavljena je „završna strategija“, kojom je predviđeno da sve istrage pred ovim sudskim organom budu okončane do kraja 2004, a prvostepeni postupci do kraja 2008. kako bi do kraja 2010. godine bili okončani i svi krivični postupci po pravnim lekovima.

HAŠKI TRIBUNAL KAO „PROIZVOĐAČ“ KONFLIKTA

Opštepoznata je činjenica da Haški tribunal, u skladu sa pretpostavljenim „organizovanim zločinačkim poduhvatom“ lidera srpskog naroda i „komandne odgovornosti“ osudio skoro sve osumnjičene Srbe, između ostalog kvalifikujući ratni zločin (streljanje dela zarobljenika u Srebrenici) genocidom. Nasuprot tome, optužena lica (Hrvati, Bošnjaci i Albanci) za ratne zločine, etničko čišćenje i trgovinu ljudskim organima, uglavnom su dobili minimalne kazne ili oslobođena bilo kakve odgovornosti. Taj očevidno pristrasni sud u korist nalogodavaca zločina nad Srbima čak je zaboravio (nije uzeo u obzir) javno izrečenu tajnu hrvatskog predsednika Tuđmana „da rat nismo hteli, ne bi ga bilo“, kao i odbijanje Alije Izetbegovića da prihvati mirno rešenje krize u tadašnjoj BiH, nakon čega je počeo rat na tom prostoru. Na taj način Haški tribunal je učinio presedan – izbegao je da sudi licima odgovornim za krivično delo zločina protiv mira. Sa druge strane, trebalo bi imati u vidu činjenicu da je njegova nadležnost da goni lica odgovorna za ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava izvršena na tlu bivše SFR Jugoslavije, a ne samo državljane te bivše države, dakle, svakog lica koje je činilo zločine na njenom tlu. Uprkos tome, Haški tribunal nije pokrenuo istragu ni protiv jednog mudžahedina iako su mnogi od njih počinili strašne zločine nad Srbima, delimično i nad Hrvatima, i proglasio se nenadležnim za ratne zločine NATO za vreme agresije protiv SR Jugoslavije. Naime, važno je napomenuti da je NATO bez odobrenja Saveta bezbednosti UN tukao vojne i civilne ciljeve na čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, a ne samo na KiM, kako pojedinci ovu agresiju kvalifikuju sintagmom „kampanja NATO na Kosovu“, i naravno, počinio mnoge ratne zločine. Na primer, neka svako proceni i oceni šta predstavalja dejstvo avijacije NATO kasetnim bombama 7. maja 1999. godine u Nišu, kada je u periodu od 11 do 11.30 časova na centar i u više gradskih kvartova bačeno više od 2.000 zabranjenih „narandžastih ubica“, koje su sejale smrt blizu zgrade Niškog univerziteta, pored glavne autobuske stanice, na najvećoj gradskoj pijaci, na parkingu niškog Kliničkog centra, na fudbalskom stadionu i u sportskoj dvorani na Čairu – mestima gde se po pravilu okuplja najviše ljudi.

Selektivna pravda Haškog tribunala, odnosno odbijanje da ratne zločince goni bez diskriminacije, imala je pogubne posledice po bezbednost i mir na Balkanu, naravno, ali i u globalnom smislu. Osnovna poruka potencijalnim zločincima nad Srbima u eventualnom novom oružanom sukobu jeste da neće odgovarati za počinjene zločine, a vanbalkanskim potencijalnim ratnim zločincima da mogu ponovo nekažnjeno da čine zločine i na Balkanu i bilo gde u svetu. Ovakva ocena nesumnjivo bi bila potvrđena ukoliko bi bilo izvršeno opsežno istraživanje o ulozi Haškog suda u održavanju i osnaživanju nepoverenja među narodima Balkana, budući da još nije završio svoje angažovanje. Ustvari, Haški sud je takvim presudama učinio mnogo za ponavljanje krivičnog dela zločina protiv mira na Balkanu, odnosno u velikoj meri doprineo sadašnjem predkonfliktnom stanju u regionu. Uprkos svemu, nadamo se da će prevladati razum, te aktuelno predkonfliktno stanje neće eskalirati u konfliktno.

Izvor: standard.rs