Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
TOP 10 IGNORISANIH NOVINSKIH PRIČA U 2016.

Foto: www.slobodan-milosevic.org

TOP 10 IGNORISANIH NOVINSKIH PRIČA U 2016.

Ovo je deset najvećih novinskih priča iz 2016. o kojima se nedovoljno izveštavalo u medijima. Sami zaključite zašto

Komentar
Autor: Nil Klark

Šta bi Džordž Orvel rekao za 2016? Neke od najvećih novinskih priča godine o kojima su izveštavali mediji establišmenta su ili bile lažne, poput tvrdnji iz decembra da se u istočnom Alepu odvija „holokaust“, ili nepotkrepljene bilo kakvim dokazima, poput navoda da se Rusija umešala u američke izbore.

Ironično, ovakve priče su najagresivnije gurane kroz medije, koji pokazuju najveću zabrinutost zbog „lažnih vesti“ i hitne potrebe da se nešto učini po tom pitanju.

Istovremeno, neke veoma važne prave vesti su ignorisane ili su dobile najmanju moguću medijsku pažnju.

Ovo je deset najvećih novinskih priča iz 2016. o kojima se nedovoljno izveštavalo u medijima. Ostaviću vam da sami zaključite zbog čega nisu dobile tretman kakav zaslužuju.

RAT U JEMENU

Dok je Sirija na naslovnim stranama, rat u Jemenu (koji podržavaju SAD) nema ni sličnu medijsku pažnju. Dokumentovana zverstva koalicije koju predvodi Saudijska Arabija uglavnom se ignorišu. Britanski blerovski poslanici, kojima je toliko stalo da iskažu zabrinutost zbog nepostojećeg decembarskog „holokausta“ u Alepu, u oktobru nisu podržali predlog Laburističke partije u kojem se poziva na nezavisnu istragu UN o kršenju međunarodnog prava u Jemenu.

Ni medijska brigada koja operiše pod sloganom „nešto mora da bude učinjeno“ takođe nije bila previše zainteresovana. „Od odbijanja predloga najžešći zastupnici parole da se 'nešto uradi', poput Aronoviča, Frilenda i Koena, nisu izustili ni reč o 'našoj' 'odgovornosti da zaštitimo' živote civila u Jemenu“, navodi Medija lens 3. novembra.

LIBIJA U RUŠEVINAMA

Početkom 2011. Libija je bila velika medijska priča, jer su zabrinuti „liberalni intervencionisti“ pozivali NATO da uspostavi „bespilotne zone“ kako bi zaustavio „pukovnika Gadafija, novog Hitlera“.

Sin penzionisanog libijskog akademika koji je kritikovao Gadafijev režim navodi da se pribojava najgoreg za svog oca i trojicu braće nakon što je „ubijao svoj narod“ i „u Bengaziju počinio masakr poput onog u Srebrenici“.

Na kraju je NATO intervenisao i Libija je uništena. I pogodite šta? Krstaši, koji u zapadnim medijima pozivaju da se „učini nešto“, sada ćute. Transformacija zemlje koja je imala najviši životni standard u Africi u „propalu državu“ i terorističko utočište ne smatra se vrednom izveštavanja. Rečima Leslija Nilsena iz filma Goli pištolj, ovo je slučaj u kojem se poručuje: „Ovde nema šta da se vidi, molim vas raziđite se!“

POMIRENjE U SIRIJI

Dobre vesti iz Sirije nemaju veliku (ako je uopšte imaju) medijsku pokrivenost, posebno ako prikazuju sirijsku vlast u pozitivnom svetlu. Ali sirijska vlada je implementirala program obustave vatre i pomirenja u Homsu i Damasku, njihovom okruženju, kao i u drugim delovima zemlje.

Predsednik Asad je u julu ponudio amnestiju antivladinim „pobunjenicima“ koji polože oružje, da bi isto uradio i u oktobru. Mnogi pobunjenici su prihvatili ponudu i nastavili svoje živote kao civili. Činjenica da je proces pomirenja bio u toku trebalo je da bude velika novinska priča u 2016, ali – gle čuda – uzevši u obzir da najveći broj medija zagovara smenu režima, nije bilo tako.

62 ČOVEKA POSEDUJE POLA SVETSKOG BOGASTVA

Da, dobro ste pročitali – 62. Ovo je svakako nešto čemu o čemu informativni kanali nisu previše izveštavali u 2016. Svakako da je Oksfamov Davoški izveštajhttps://www.oxfam.org/en/pressroom/pressreleases/2016-01-18/62-people-own-same-half-world-reveals-oxfam-davos-report) trebalo da rasplamsa debatu o tome kako svetska ekonomija mora da bude restruktuirana kako bi raspodela bogastva bila pravednija. Ali ova priča nije dobila noge.

Baš zgodno za 62 čoveka!

OSLOBAĐANjE SLOBODANA MILOŠEVIĆA

U 2016. je čovek koga su neokoni i blerovci prozvali „mesarom sa Balkana“ i čiji „genocidni zločini“ su korišćeni za promovisanje globalističke doktrine „liberalnog intervencionizma“ suštinski proglašen nevinim od strane suda pred kojim je vođen proces protiv njega.

Kao što sam pisao u avgustu:

„Zaključak Haškog tribunala (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju) da je najdemonizovanija figura moderne ere nevina za najodvratniji zločin koji mu je stavljan na teret definitivno je trebalo da bude na naslovnim stranama širom sveta. Ali nije. Čak je i Haški tribnual zakopao tu presudu duboko u 2.590 strana presude lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, koji je u martu osuđen za genocid (u Srebrenici), ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.“

Oslobađanje od optužbe najvećeg bauka zapadne elite iz kasnih 90-tih bilo je na naslovnim stranama u Srbiji, ali u zapadnim mejnstrim medijima je ignorisano, a oni koji su se usudili da o tome pišu, poput Endija Vilkoksona, Džona Pildžera i mene, izloženi su ličnim napadima čuvara establišmenta.

Poput psa Šerloka Homsa koji nije lajao noću, neizveštavanje o ovom veoma važnom događaju govori nam sve što treba da znamo.

GLOBALNO ZAGREVANjE: JOŠ JEDNA GODINA REKORDNIH TEMPERATURA

Godina 2016. je, sudeći po UN, „najverovatnije“ bila najtoplija godina u istoriji – što znači da je 16 od 17 najtoplijih godina od kako se mere temperature zabeleženo u 21. veku. NASA je u julu otkrila da je svaki mesec od januara do juna u 2016. bio najtopliji dotični mesec od početka modernog merenja temperature 1880. godine.

Ipak, uprkos ovome, klimatske promene jedva da su pominjane u predsedničkim debatama za vreme američkih izbora; ova tema je zauzela tek dva odsto ukupnog vremena. „Klimatske promene uopšte ne bi bile pomenute da nije bilo jednog pitanja u drugoj debati koje je postavio čovek u crvenom džemperu koji se zove Ken Boun“, opaža Gardijan.

Očigledno je bilo mnogo važnijih tema za kandidate – i zapadne informativne kanale – da o njima raspravljaju nego što je ugroženost planete klimatskim promenama.

ZAPADNE SILE I NjIHOVI BLISKOISTOČNI SAVEZNICI PODRŽAVAJU DAEŠ

Nedokazani navodi da Rusija stoji iza hakovanja pomogli su da se skrene pažnja sa najštetnijih otkrića iz takozvanih Podestinih mejlova. A ovaj je verovatno zaslužio da se na njega obrati najveća pažnja: 19. avgusta 2014. Hilari Klinton je napisala: „Trebalo bi da koristimo naša diplomatska i tradicionalna obaveštajna sredstva da pritisnemo vlade Katara i Saudijske Arabije koje pružaju tajnu finansijsku i logističku podršku ISIS (Daeš) i drugim radikalnim sunitskim grupama u regionu“.

U decembru je turski predsednik Erdogan potvrdio da poseduje dokaze kako Zapad podržava Daeš. Ali, baš kao i Klintonkin imejl Džonu Podesti, ova priča nije dobila medijsko pokriće kakvo zaslužuje. Pitam se zašto...

EKONOMSKI KOLAPS U „DEMOKRATSKOJ“ UKRAJINI

Ukrajina je bila velika medijska priča u 2014, kada su se antivladini demonstranti – podržani od zapadnih lidera – okupili na Majdanu, ali ono što se od tada događa u zemlji nije se previše puta našlo u vestima. Realnost je da je životni standard u Ukrajini opao; preko polovine stanovništva živi ispod granice siromaštva.

I, pogađate, korupcija se povećala takođe. Ali hajde da ne govorimo previše o još jednoj „uspešnoj priči“ zapadne operacije smena režima.

POGUBAN UTICAJ MERA ŠTEDNjE BRITANSKE VLADE

Bolnice u Engleskoj su na ivici kolapsa zbog nedovoljnog vladinog finansiranja Nacionalne zdravstvene službe. Broj otkazivanja hitnih operacija dostigao je rekordni nivo. U međuvremenu je zatvoreno stotine javnih biblioteka. Štednja negativno utiče na živote miliona Britanaca.

Pa ipak, britanska vlada, koja navodi da nema alternative domaćim merama štednje, ima novca da sledi spoljnopolitičke ciljeve neokonsa. U oktobru je objavljeno da UK želi da nastavi sa obukom „pobunjenika“ u Siriji. Kakva sreća za britansku vladu da se njihovo korišćenje – i zloupotrebe – novca poreskih obveznika u 2016. godini nije našlo pod većom medijskom lupom.

PRIRODNI RASIZAM „LIBERALNOG INTERVENCIONIZMA“

Slušali smo mnogo o rasizmu u 2016. godini, ali veoma malo ili nimalo o rasizmu, koji leži u osnovi zapadne spoljne politike.

Uzeto je zdravo za gotovo da političari i establišment-novinari u Velikoj Britaniji, SAD i Francuskoj imaju pravo da govore kome treba, a kome ne treba dopustiti da upravlja zemljama globalnog juga, što su prihvatili čak i oni koji vode kampanje protiv rasizma.

Zamislite reakciju kad bi sirijski ili irački političar pozvao na smenu režima u Ujedinjenom Kraljevstvu. Zašto „mi“ imamo pravo da intervenišemo u „njihovim“ zemljama, ali „oni“ nemaju pravo da intervenišu u našim? To je pitanje koje niste čuli na BBC ili drugim zapadnim informativnim programima u 2016. godini. Najsmrtonosnija forma rasizma nije bila vest.

Izvor: Novi Standard