Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Vidovdan

Foto: diplomatija.com

Vidovdan

Vidovdan bi trebalo slaviti kao jedan od najvažnijih državnih praznika. Ne smemo ga skromno obeležavati

Komentar
Autor: Dušan Proroković

U polemici sa Vladimirom Solovojovim Konstantin Leontjev piše: „Kada kažemo: sadašnje ili konkretne osnove, onda se pod tim sama po sebi podrazumeva prošlost one nacije, one države ili one kulture o kojoj je reč; jer osnovama u tom slučaju nazivamo ona načela koja upravljaju životom tog savremenog društva, koja su se održala nepromenjena u većem stepenu od drugih načela, ili od samog nastanka datog društva, ili od vremena njegovog formiranja do naših dana, do sadašnjosti.“

U skoro svim pravoslavnim društvima već skoro dva veka vode se rasprave o pitanju: ima li budućnosti bez prošlosti? Solovjov je, kao i niz drugih intelektualaca, mislio da ima. Dovoljno je odreći se tradicionalnog, konzervativnog, prigrliti novo, moderno, u „uspešnim državama“ modelirano, pa ćemo i mi postati jednako „uspešni“. Aleksandar Zinovjev je u svojoj kultnoj analizi zapadnjaštva potpuno razobličio ovu tezu i naterao nas na razmišljanje: kako graditi novi „uspešan sistem“?

Rešenja bi trebalo tražiti i u našoj prošlosti. U našoj tradiciji. Prosto prepisivanje principa koje su tokom svoje prošlosti ustanovila zapadna društva za nas nije rešenje. Naprotiv, poslednje decenije nam dokazuju da je to i izvor naših problema. Ne bi trebalo, naravno, odbacivati sve zapadne principe niti kretati u neki arhirat, već se postaviti racionalno i preispitati šta nam se to nudi, kuda smo krenuli i gde i kako možemo stići? Bez hrišćansko-konzervativnog pogleda na svet ne možemo izgraditi „uspešan sistem“.

Konzervativizam nije, kako podvlači Nikolaj Berđajev (a čiji rad u Srbiji je nesumnjivo najbolje poznavao Nikola Milošević), protivljenje „svemu što nas vodi napred i gore“, već stvarima koje nas „vode unazad i dole“. Živimo u vremenima kada se slave i promovišu mnoge stvari koje „vode unazad i dole“. Stoga je neophodno najpre preispitivanje našeg postojećeg postavljanja u svim segmentima društvenog i političkog života, a zatim i kreiranje novih rešenja. Zbog toga ne smemo biti odvojeni od osnova naše sadašnjosti. A te osnove su povezane sa nekritičkim prihvatanjem neoliberalne dogme o vaskolikim slobodama, od tržišne do individualne (ma šta se pod tim podrazumevalo).

ŠTA ZNAČI ODRICANjE OD VIDOVDANA
Da se za trenutak vratim na Leontjeva, koji proročki upozorava: tolerisati svaku promovisanu slobodu je jedno, a prihvatati je za osnovu naše sadašnjosti nešto sasvim drugo. Pogotovo što on čitav niz stvari koje se promovišu naziva „lažnim slobodama“. Sloboda u jednom društvu gradi se kroz načela građena u istorijskom kontinuitetu, koja su se vremenom održala nepromenjenim. I tu dolazimo do Vidovdana, još jednog u nizu koji bi trebalo da nas podseti i osvesti.

Odricanje od Vidovdana i nakaradne interpretacije šta ovaj veliki praznik za Srbe znači nisu novi. Ako ne još i ranije, onda je to postalo primetno tokom komunističke ere. Postkomunistički period je doneo nešto prostora da se o Vidovdanu zbori, ali i kontinuitet sa pet decenija bezverja. Za srpsku elitu Vidovdan je sinonim za prošlost, u kojoj, je l’ tako, nećemo da živimo. Okrenuti smo bezalternativnoj budućnosti, do koje se može stići nekritičkim prihvatanjem osnova sadašnjosti iz „uspešnog sveta“.

Sve što od nas traže – ispunićemo. Sve što predlože – prihvatićemo. Sve što tamo vidimo – primenićemo. Rasturati porodicu, legalizovati homoseksualne brakove, otvarati tržište, prodavati zemlju i prirodne resurse, odreći se Kosova – sve su to procesi koji nas vode u naprednu i modernu bezalternativnu budućnost. Nismo još od naših brojnih umova koji istrajavaju na ovom i ovakvom stanovištu mogli čuti šta ćemo biti i koga ćemo predstavljati kada se ovi procese završe.

Šta može da radi bezlična masa polusveta koji ne zna ni ko je ni odakle je osim da bude roblje tuđim gospodarima? Vidovdan je srpska osnova sadašnjosti i temelj na kojem treba graditi budućnost. To je vertikala sa našom predhrišćanskom prošlošću i simbol naše vere u Hrista.

Srbi su ga rano i rado počeli praznovati, valjda tako održavajući i svest o paganskom božanstvu Svetovidu, jednom od glavnih slovenskih bogova. Sveti Vid je ranohrišćanski svetac, slavljen i u Rimu i u Konstantinopolju, njegov kult je bio dosta raširen u mediteranskom priobalju, što nam ukazuje i na tok migracija srpskog stanovništva u ranom Srednjem veku. Ili o tome da smo na Balkanu mnogo duže ukotvljeni nego što mislimo. Na latinskom, Vid je zapravo Vitus, ili, u slobodnom prevodu – život (u doslovnom prevodu imena bio bi Života ili Živko). U svim evropskim narodima i dalje postoji ovo ime, pa je tako naš Vid u italijanskom Gvido, u engleskom i francuskom Gaj i Gi (preuzeto iz italijanskog), u nemačkom Vit, u ruskom Vitalij, u portugalskom Vito... Posebnost kod Srba se ogleda i u tome što smo jedni od retkih kod kojih postoji i ženska verzija ovog imena – Vida.

PRIČA O POBEDI I PORAZU
Od Srba se kult Svetog Vida širio dalje ka srednjoevropskim Slovenima. Vremenom je taj kult bledio, pa se samo kod Srba (i delimično kod Bugara) održao, ali su značajna svedočanstva ostala. Najveći hram posvećen Svetom Vidu nalazi se u Pragu, na Hradčanima (praški stari grad), na koje srpski turisti rado odlaze, mnogi se impresivnoj katedrali dive, ali ih istorija ovog spomenika kulture preterano ne interesuje. Sveobuhvatna „rijalitizacija društva“ čini svoje, pa se zbog toga na Vidovdan zaboravlja i u samoj Srbiji, a kamoli još da se na njega podsećamo u Pragu.

Vidovdan je naša priča o pobedi i porazu, hrabrosti i izdaji, ustavotvornosti i samovolji, upornosti i malodušnosti... Kao retko koje drugo obeležje, Vidovdan oslikava i sjajne trenutke naše prošlosti i istorijske ćorsokake u koje smo upadali. Ali istovremeno nam pokazuje i sva lica našeg identiteta – istočno i zapadno, slovensko i mediteransko, srednjoevropsko i balkansko. I pre svega – hrišćansko.

Vidovdan bi trebalo slaviti kao jedan od najvažnijih državnih praznika. Ne smemo ga skromno obeležavati, a još manje ga se stideti. Vidovdan je slika i prilika naše prošlosti, naših života i života naših predaka. Sa svim dobrim i lošim stranama i odlukama. On nam nudi i primere i pouke. Oni koji bi želeli da ga ignorišu ili izbrišu iz narodnog pamćenja moraju znati da je upravo to simbol koji ocrtava „načela koja upravljaju životom našeg savremenog društva, koja su se održala nepromenjena u većem stepenu od drugih načela“ i da, vodeći se tim načelima, tim primerima i poukama, možemo napraviti razliku između dobra i zla, usprotiviti se onome što „vodi unazad i dole“. Tako ćemo praviti „uspešan sistem“. Tako ćemo nastaviti da postojimo kao istorijska nacija, dajući svoj doprinos (neka je i mali i neznatan, ali je ipak doprinos) razvoju sveta.

S verom u Boga i slaveći Vidovdan.

www.standard.rs