Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Bolna metamorfoza EU

Bolna metamorfoza EU

Naredni dani i meseci, a ne godine, odrediće budući oblik postojanja evropske zajednice

Politika
Autor: Igor Kamber

Jedva da se slegla prašina nakon haosa koji je prouzrokovao izglasavanje da Velika Britanija napusti Evropsku uniju, a novi sumorni zadaci vrebaju iza ćoška najjače političke figure u Briselu, Berlinu, Parizu i Rimu. Više nego problematika pravne procedure izlaska Britanaca iz evropskog društva, nove muke će, sva je prilika, zadati raskoli koji se javljaju među političarima i tehnokratama u organima vlasti Evropske unije.

Kada je jutro nakon obelodanjivanja referendumskih rezultata postalo jasno da London više de facto ništa ne drži usidrenim uz Brisel, aktuelni (još nekoliko meseci) premijer Dejvid Kameron je izjavio da će najkasnije do oktobra stupiti sa scene i dozvoliti nekom drugom da brodom Ujedinjenog kraljevstva upravlja sa tačke razdvajanja dve reke – londonske i briselske. A do tada, neće započinjati proces formalnog odvajanja, kao da želi time da poruči: „Dosta mi je, neka neko drugi radi nezahvalne poslove!“

U vremenskom prostoru od tada do današnjih dana odzvanjali su glasovi sa svih strana, ali su se najglasnije čule dve škole mišljenja – jedna da London mora neodložno da otpočne pregovore za izlazak već koliko sutra, dok su drugi tvrdili da ne treba zauzimati narogušen i našpanovan stav prema britanskim zvaničnicima, svesni da će biti upućeni jedni na druge i ubuduće.

Tako su predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker i Evropskog parlamenta Martin Šulc rekli da EU mora što pre da finalizuje ispraćaj odmetnika preko kanala Lamanš iz EU, dok je neosporna vodeća dama kontinenta Angela Merkel zauzela blažu liniju i već po navici sve pažljivo odmerila i donela odluku koja je u interesu primarno njenoj državi, ali ništa manje i Evropskoj uniji. Ona se zalaže da se London ne gura na silu iz zajednice, da se ne šire ovlašćenja Brisela i oduzima suverenitet nacionalnim državama, ali zato poziva na saradnju u upravljanju migrantskom krizom i razmenom bezbednosnih podataka, kao i bolje preraspodelu sredstava za pomoć zaduženim državama.

Glas koji joj je donekle oponirao bio je onaj iz Pariza,ali se i njegova frekvencija postepeno stišavala. Francuski predsednik Oland takođe želi da što pre istisne London i pre svega njegov finansijski centar (London City) iz jedinstvenog tržišnog bloka i vakuum koji nastane popuni svetlošću Pariza. Utočište bankara i privrednih centara se možda neće ni menjati, uprkos novostvorenoj poziciji prestonice Ujedinjenog kraljevstva, ali je isto tako postalo jasno da ni Pariz sigurno neće biti prvi izbor za relokaciju berzi i banaka, uprkos otvorenom gostoprimstvu. Oland nije ni smeo da previše protivreči i kontrira porukama iz Berlina, pre svega jer mogućnost političkih procesa i pokretanja „Fregzita“ u sopstvenom dvorištu nije isključena, iako nije toliko ni realna. Taj scenario u rukama drži predsednica opozicionog desničarskog Nacionalnog fronta Marin Le Pen, mada je teško očekivati da će se ona dogodine preseliti u predsedničku palatu posle predstojećih izbora. Ipak, za očekivati je da će akumulirati oko 20-25 odsto glasova, što nije zanemarljiva brojka u političkoj trgovini. A njeni birači su gotovo listom tvrdokorni evroskeptici.

Jedna muka po stabilnost Evrope je sigurno, bar za nekon izvesno vreme, prevaziđena, a to je pokret „Pet zvezdica“ iz Italije, koji za vodećom Demokratskom partijom premijera Matea Rencija kaska tek za nekih 5-6 procenata među građanstvom Apeninskog poluostrva. Ova suštinski evroskeptična partija objavila je nedavno osvežen program u kome se navodi da njima nije u interesu napuštanje Unije, ali isto tako neće ni sedeti skrštenih ruku ukoliko oforme narednu Vladu, već će se odmah dati u opširne i temeljne pregovore o redefinisanju državne uloge unutar evropskog društva. Tako u Italiji od stranaka koje su za izlazak iz EU ostaje samo Severna liga, koja ima zanemarljivo malu podršku, ali u slučaju novih kriza nije isključeno da se rejting stranke nastale u Veneciji propne na ozbiljniji nivo.

U manjoj, ili većoj meri slični glasovi stižu i od ostalih članica, u kojima preovladava proevropska struja naspram onih „egzitovskih“. Pokreti i stranke koje se koriste anti-briselskom retorikom su postojale i postojaće i dalje, jedino je jasno da se nešto mora pod hitno uraditi kako bi im se ne bi davalo pogonsko gorivo koje može brzopotezno da ih izbaci u orbitu, a Evropu rasparča na sastavne celine.

Jasno je da se to neće još skoro desiti. Nažalost, izgleda da se neće mnogo toga promeniti ni u samom središtu političkih i sivih birokratskih građevina u Briselu i oko njega. Politička natezanja i preglasavanja će se i dalje besomučno odvijati pred našim očima, a vaskoliki analitičari će i dalje seiriti nad nesigurnom sudbinom EU. Još bliža saradnja među državama stožerima i davanje akcenta na novim privrednim projektima i povoljnijim kreditnim linijama za prezadužene zemlje (Grčka, Španija, Italija, Portugalija) mogu doneti preporod i nakon niza stagnantnih godina skloniti Evropu iz predvorja mračnih odaja.

Samo početi što pre i bez izgovora. Ko neće da učestvuje, barem neka ne smeta.