Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
BANJALUKA dobija srpsko-ruski hram

Ilustracija/ Foto: sputniknews

BANJALUKA dobija srpsko-ruski hram

Početkom aprila 2017. godine zvanično je objavljeno da će se u srcu Banjaluke graditi srpsko-ruski pravoslavni hram.

Region
Izvor: glasmoskve.rs

Tako će se otpočeti sa realizacijom ideje stare skoro stotinu godina, prenosi Glas Moskve.

Njegovo Preosveštenstvo, episkop banjalučki gospodin Jefrem, izjavio je da se u julu 2018. godine navršava sto godina od stradanja ruske carske porodice Romanov, te da se nada da će tada biti osveštani temelji hrama.

Posle mučeničke smrti ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova, u srpskom narodu se spontano pojavilo masovno ubeđenje da Srbi ne smeju da zaborave kako je ruski car zbog bratske ljubavi naša dva naroda ušao u rat za Srbiju 1914. godine – rat u kome je izgubio državu, krunu, porodicu i život.

Kada je Kraljevina Srbija dobila ultimatum iz Beča, bilo je jasno da će Austrougarska napasti Srbiju. Mada Rusija, u tom trenutku, nije bila spremna za rat, car Nikolaj Drugi je stao na stranu male, bratske Srbije.

Ulazak Bugarske u rat na strani Beča i Berlina izazvao je gnev Nikolaja Drugog. On je tada (19. 10. 1915) izdao manifest u kome piše:

„Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja… Ruski narod gleda sa bolom na izdajstvo Bugarske, koja nam je bila do poslednjih dana tako bliska, i sa krvavim srcem izvlači svoj mač protiv tebe, predajući sudbinu izdajnika slovenske stvari pravednoj kazni Božjoj!“

Zbog okolnosti na drugim frontovima, ruska vojska nije mogla da spreči bugarske trupe da napadnu Srbiju, pa je srpska armija krenula u povlačenje poznato kao „albanska Golgota“.Kada su ostaci srpske vojske stigli na albansku obalu, gde im je zbog iznemoglosti, bolesti i gladi pretila smrt, zapadni saveznici iz Antante su odbili da ih brodovima prebace na grčku teritoriju.

Tada se ruski car Nikolaj Drugi telegramom obraća saveznicima (kralju Britanije Džordžu Šestom i predsedniku Francuske Rejmonu Poenkareu). Smisao obraćanja bio je: ukoliko srpska vojska hitno ne bude prebačena sa albanske obale na ostrvo Krf, Rusija izlazi iz Antante i potpisaće separatni mir sa Nemačkom.

Pored toga, veliki broj Srba koji su živeli pod vlašću Austrougarske u Prvom svetskom ratu su mobilisani i upućeni na ruski front na kome su masovno (na desetine hiljada) prelazili na stranu braće Rusa.

Na njihov zahteve i uz saglasnost srpske vlade formirana je Srpska dobrovoljačka divizija koja se prvo borila na strani Rusije, a potom biva prebačena u Grčku i učestvuje u proboju Solunskog fronta i oslobođenju otadžbine.

Car Nikolaj Drugi je (23. 05. 1916) u Odesi, izvršio smotru Dobrovoljačke divizije, pozdravljajući ih sa:

„Pomoz Bog, junaci! …Srećan sam što u Vama vidim onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršteku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“

Na najbolji način žrtvovanje Nikolaja Drugog Romanova i osećanje srpskog naroda iskazao je vladika Nikolaj Velimirović (u Beogradu, 15/28. 07. 1932, na Svetog Ravnoapostolskog Kneza Vladimira Ruskog).

„Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako je ogroman da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti”.

U srpskom narodu se ideja o podizanju ruskog hrama rodila odmah posle mučeničke smrti cara Nikolaja Drugog i nju su naročito javno zagovarali srpski sveštenici koji su se školovali u Rusiji (banjalučki vladika Platon Jovanović, protojerej-stavrofor Svetislav Davidović, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić, arhimandrit Konstantin Čavić i drugi), te intelektualci toga doba bez obzira da li su bili školovani u Rusiji ili na Zapadu.

Pored srpsko-ruskog hrama na trgu u naselju Aleja centar bi se gradio i srpsko-ruski kulturni centar, a ovim verskim i kulturnim kompleksom (na zemljištu površine od 6.500 kvadratnih metara) upravljala bi banjalučka eparhija.

Izgradnja pravoslavnog hrama i srpsko-ruskog kulturnog centra u srcu Banjaluke sigurno će doprineti daljem učvršćivanju duhovnih i kulturnih veze i bliskosti srpskog i ruskog naroda koje imaju milenijumsku istoriju.