Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
Dirljivi napor gđe Smajlović (studija slučaja: Sloboda govora)

Miloš Vasić www.autonomija.info

Dirljivi napor gđe Smajlović (studija slučaja: Sloboda govora)

Šta je njima sloboda govora? Da lupetaju kojekakve laži i gadosti, a da im pritom niko to ne zameri ili im barem skrene pažnju da to nije baš u redu i u javnom interesu? Očigledno.

Srbija
Autor: Miloš Vasić

Ne treba se olako podsmevati dirljivom naporu gđe Ljiljane Smajlović, glavne urednice Politike i predsednice UNS u odbrani prava Ratka Dmitrovića na slobodu reči. I ne samo njegovom pravu: brani ona i Informer i Pink i još neke; oni imaju pravo na slobodu reči, kaže gđa Smajlović i mi to pravo ima da poštujemo – kao da smo ga ikada osporavali, što nam ona prebacuje.

Ova potuljena pseudo-logika poznata nam je od ranije: svaki put kada bi premijer Vučić ili neko iz njegovog trusta pilećih mozgova iz Srpske napredne stranke bubnuo neku glupost ili gadost (a to je bilo često, u oba slučaja), on ili neko od njegovih zavapio bi da se njima uskraćuje sloboda reči. Eto, kažu, vi nama ne date ni da zucnemo, a ovamo pričate šta vam padne na pamet i pljujete nas, a nama začepljujete usta, jadni mi. Pa je li to demokratija i sloboda govora?

Šta je njima sloboda govora? Da lupetaju kojekakve laži i gadosti, a da im pritom niko to ne zameri ili im barem skrene pažnju da to nije baš u redu i u javnom interesu? Očigledno. Tu se sad treba vratiti na osnovne vrednosti moderne demokratije i slobode govora, izvinjavam se na ovoj digresiji. Javna rasprava o svemu – uz poštovanje elementarnih pravila pristojnosti, poput onih da se ne laže, da se ne vređa i da se ne kleveta – osnova je svake demokratije. Svako se, naime, u javnu raspravu upušta o sopstvenom trošku i na sopstvenu odgovornost, jer postoje pravila igre. To – ukratko – znači: da Informer ne sme da laže i da kleveta; gđa Smajlović to tumači nekako više emotivno u svom poslednjem komentaru u Politici od prošle nedelje. Ona priča o „mržnji“: možemo mi da „mrzimo“, kaže ona, Dmitrovića ili Informer, ali ne smemo da im zabranimo da se izraze – kao da je neko hteo da im to zabrani. Nije ovde reč ni o „mržnji“, niti o „ljubavi“. Ovde je reč o odgovornosti za javnu reč.

Ako bi neko – kao sada ja i ovde – skrenuo pažnju Ratku Dmitroviću da nije lepo ni od javne koristi da on novinarska udruženja i njihove članove optužuje za „kroatofiliju“ (strašan zločin!), da primaju „ustaške pare“ – da li je to uskraćivanje slobode govora? Ili, na primer, kada bih, kao sada, skrenuo pažnju Ratku Dmitroviću da je u najmanju ruku bezobrazno i da je antisemitski ispad kada on podseća Filipa Davida da ne bi smeo da se ne slaže sa Tomom Nikolićem, jer da je Filip David Jevrejin, je li, a Toma Nikolić je Srbin, a Srbi da su Filipa onomad spasli od Milana Nedića (koga ćemo mi rehabilitovati, bez brige) – da li ja to ograničavam slobodu govora Ratka Dmitrovića? Da li bi primedba Bojanu Dimitrijeviću da je primio 32 hiljade kuna od svog druga, neoustaše Zlatana Hasanbegovića, za svoje revizionističke detonacije bila ograničavanje prava tog pseudo-istoričara na njegovo, kolikogod blesavo, mišljenje, plaćeno pritom hrvatskim parama?

Ne, naravno. Ali Dmitrović još nije pomenuo Bojana Dimitrijevića u vezi sa „kroatofilijom“, a možda će – ili neće. Nego, vratimo se mi temi: svako ima pravo na svoje mišljenje, kao i na svoje dupe, dodao bi savremeni američki filozof Hari Kalahan. Ako, međutim, neko svoje mišljenje (ili dupe) iznosi u javnost, onda rizikuje da mu se odgovori, ili nešto još gore. To je suština javnog dijaloga i demokratije. Ne može niko – pa ni Aleksandar Vučić – argumentovane primedbe na laži, klevete i različite prekršaje zakona i Ustava da proglašava „uskraćivanjem slobode govora“. Ne može ni gđa Smajlović, koja meša u to „ljubav“ i „mržnju“. Niko ne „mrzi“ Ratka Dmitrovića (nije vredan bilo kakve emocije, pogotovo ne tako zaludne); neko treba Ratku Dmitroviću da kaže da to što priča nije u redu, nije pristojno i nije u skladu sa zakonima i elementarnim pravilima javnog ponašanja. Isto se, uostalom, odnosi u na gđu Smajlović, koliko god se ona izražavala – kako voli da naglasi – „na ćirilici i na srpskom“. Može i na klinastom pismu, što se mene tiče, ali to je ne opravdava, kao ni Dmitrovića. Lažljivi i potuljeni bezobrazluk možda prolazi kod trusta pilećih mozgova SNS; kod normalnih ljudi nikako.

Sve ovo nije slučajno, sestre slatke i braćo moja u Hristu. Umalo zaboravljeni heroji strašnih devedesetih vraćaju se na velika vrata; fali još samo Vučelić na RTV i sve smo sredili, ama on ima pametnija i unosnija posla; ugledajte se na njega. Sada treba ponovo dizati histeričnu dreku na „uvredljivi i netrpeljivi sajt autonomija.info“, na „autošoviniste“ oličene u Radetu Konstantinoviću, na „kroatofile“ plaćene „ustaškim parama“, na „medije koje finansiraju tuđe države“; opa!

A Filip David je – jebi ga – Jevrejin, dok je Toma Nikolić, pak, Srbin i šta ima tu da se priča? Zna se ko tu ima koga da voli i ceni, a ne da pravi javne skandale. Ko prima hrvatske pare (osim Bojana Dimitrijevića, ali on je drugo)? Kadrovi su, drugovi, sačuvani – kao što vidimo iz novog načelstva RT Vojvodine; fale još samo Milijana i još neki, ali ima vremena. Uostalom: ima li razlike između tvrdnje Di-Džeja Vučićevića da je neko „lažni novinar“ i tvrdnje da Informer „nisu novine“? Vidite to i sami: Informer je pornografski službeni list Aleksandra Vučića, a Pink je njegov javni servis, ništa manje pornografski. A i taj Javni servis – mislim na RTS – neće dugo; čekajte samo. Neće dugo ni „žuti Bujke“, ni „žuta „Olja“, ni „žuti Stanojko“. Ni „žuta Jelena“, ostalom. Spisak je napravljen i bez Voje Šešelja, a i bez njega će se sve završiti kao što je planirano Tamo Gde Treba.

Izvor: www.autonomija.info