Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
ZAŠTO su mediji prećutali da je Hag oslobodio Miloševića optužbi

Ilust/ Foto: In4rs

ZAŠTO su mediji prećutali da je Hag oslobodio Miloševića optužbi

Odluka Haškog tribunala da Slobodana Miloševića oslobodi svih optužbi za ratne zločine navodno počinjene tokom rata u Bosni, dokazuje da bi sve tvrdnje NATO-a o „zvaničnim neprijateljima“ trebalo prihvatati s ogromnom rezervom

Srbija
Autor: Nil Klark

Za proteklih dvadeset i nešto godina, neokonzervativni komentatori i „liberalni intervencionisti“ koristili su svaku moguću priliku da nam objasne da je Milošević (koji je, inače, bio demokratski izabrani predsednik države u kojoj je, u to vreme, slobodno delovalo više od 20 političkih partija!) zapravo bio zlokobni, genocidni diktator; čovek koga treba kriviti za smrt SVIH koji su na Balkanu stradali tokom devedesetih, piše u svom blogu objavljenom na sajtu RT, Nik Klark, novinar, publicista i pisac.

Zvanični narativ — isti onaj kojim nam je 2003. godine objašnjeno da Irak poseduje oružje za masovno uništenje i koje može da bude lansirano u roku od 45 minuta — bio je čista obmana, ali osmišljena tako da opravda operaciju smene režima u Srbiji, koju su elite na Zapadu tako dugo priželjkivale.

Zaključak Haškog tribunala — da je jedan od najvećih političkih demona naše ere, zapravo, nevin čovek koji nije počinio zverstva i zločine za koje je optužen — trebalo je da bude jedan od glavnih naslova u svim svetskim medijima. Ali nije.

Čak je i sam Hag odlučio da zaključak o Miloševićevoj nevinosti „sahrani“ negde duboko u tekst presude lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, dugom 2.590 strana. Karadžić je, podsetimo, u martu 2016. godine proglašen krivim za genocid (u Srebrenici), ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

U Hagu nije bilo ni zvanične objave da je Milošević nevin, ni konferencije za novinare tim povodom. Jedini kome treba da zahvalimo za to „otkriće“ je predani istraživač i novinar, Endi Vilkokson, koji je na haški zaključak o nepostojanju Miloševićeve krivice naišao tokom pažljivog čitanja presude Karadžiću.

A kako je sve nekad bilo drugačije!

Suđenje Miloševiću, takozvanom „Balkanskom kasapinu“, počelo je u februaru 2002. godine. U to vreme, sve i da ste bili zaključani u nekom ormaru, do detalja biste znali šta se dešava u Hagu. Si-En-En je uživo prenosio suđenje, „najvažnije još od Nirnberškog procesa“. Unapred se podrazumevalo da je Milošević kriv — o tome nije bilo nikakve diskusije. „Kad stigne presuda, i on nestane u toj ćeliji, nikada niko više ništa o njemu neće čuti!“, izjavila je tada američka advokatica Džudit Armata, iz Koalicije za međunarodnu pravdu — organizacije u čijem je upravnom odboru savetodavni član bio i nekadašnji američki ambasador u Jugoslaviji, Voren Cimerman.

Bilo koga ko se u to vreme uopšte usudio da se suprotstavi NATO-u po pitanju krivice bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije za ratne zločine, Imperijalni Isterivači Istine nazivali su „Miloševićevim advokatom“ i optuživali ga za „negiranje genocida“.

Međutim, usred čitave te halabuke oko „suđenja veka“, veoma brzo je postalo jasno da se tužilaštvo suočava s ogromnim problemima — „Sandej tajms“ je čak citirao jednog stručnjaka za međunarodno pravo, koji je tvrdio da bi preko 80 odsto uvodnih reči tužilaca bilo koji britanski sud momentalno odbacio kao „rekla-kazala“. Moja skromna procena je da je čak i to blaga kvalifikacija.

Miloševićevo suđenje je bilo šou

Problem je, zapravo, bio u tome što se u Miloševićevom slučaju radilo o „šou suđenju“, u kojem je geopolitika važnija od čvrstih dokaza. Ne sme se zaboraviti da je originalna optužnica protiv njega, u vezi s navodnim genocidom i ratnim zločinima počinjenim na Kosovu, objavljena u maju 1999. godine, usred NATO bombardovanja Jugoslavije — odnosno, u vreme kada rat na Kosovu nije baš išao po planu koji su prethodno skovale Sjedinjene Države i njihovi saveznici.

Optužnica je, to je bilo jasno kao dan, bila osmišljena tako da poveća pritisak na Miloševića, kako bi se on povinovao zahtevima NATO-a. Međutim, problem za Alijansu bio je u tome što je, u trenutku kad je trebalo da počne suđenje bivšem srpskom i jugoslovenskom predsedniku, već počeo da se raspliće i narativ u vezi s Kosovom.

Mutne tvrdnje Sjedinjenih Država i njihovih saveznika o genocidu, o stotinama hiljada mrtvih — koje je tada beležio veliki Džon Pildžer — ispostavile su se kao lažne. U septembru 2001. godine, čak je i sud Ujedinjenih nacija zvanično priznao da na Kosovu nije bilo genocida.

Tako su, u pokušaju da „napumpaju“ sve slabiji slučaj koji (ni)su imali protiv Miloševića, tužioci u Hagu morali da podignu novu optužnicu — ovog puta za rat u Bosni. „Sloba“ je optužen za sudelovanje u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ — navodnom planskom ubijanju i etničkom čišćenju bosanskih Hrvata i Muslimana, s ciljem da se formira takozvana „Velika Srbija“.

U normalnim slučajevima, kad se nekome sudi za zločin, prvo se prikupe dokazi, pa se onda — ako se proceni da dokaza ima dovoljno — podiže optužnica. Međutim, u Miloševićevom slučaju sve se desilo potpuno suprotno: optužen je iz političkih razloga, a tek nakon toga je počeo „lov“ na dokaze.

Velika ironija je bila i u tome što je bivši jugoslovenski predsednik dobio javnu pohvalu američkog predsednika Bila Klintona za ulogu koju je odigrao u procesu potpisivanja bosanskog mirovnog sporazuma 1995. godine u Dejtonu, u američkoj saveznoj državi Ohajo.

A prava istina je ovo: Milošević nije bio okoreli srpski nacionalista. On je, u stvari, bio doživotni socijalista, koji je oduvek, i zauvek, bio posvećen ideji multietničke Jugoslavije. Dok je bio na vlasti, namera mu nije bila da izgradi „Veliku Srbiju“, već da proba da „veliku Jugoslaviju“ zadrži na okupu — a to je sada — doduše, s ogromnim zakašnjenjem — priznao i Haški tribunal.

Milošević ne samo što nije bio odgovoran za etničko čišćenje u Bosni — on se čak javno izjašnjavao protiv te pojave. U haškoj presudi pominju se njegove „neprestane kritike politike koju su vodili optuženi (Karadžić) i vlasti bosanskih Srba“. On je bio čovek za koga je bilo koji oblik rasizma praktično bio anatema. Insistirao je na tome da se moraju zaštititi pripadnici svih naroda.

Rat je izazvao Cimerman

Međutim, kako bi se Milošević „adekvatno“ kaznio, a svi drugi bili upozoreni na posledice eventualnih pokušaja da se usprotive moći Amerike, istorija je morala da bude ponovo napisana. Projugoslovenskog socijalistu koji se protivio politici lidera bosanskih Srba morali su da pretvore u glavnog zlikovca rata u Bosni, a usput ga okrive i za svu krv prolivenu na Balkanu.

U međuvremenu, već pomenuti američki ambasador Voren Cimerman, čiji je neuspeli pokušaj da izdejstvuje diplomatsko rešenje u Bosni zapravo izazvao rat, izvukao se bez ikakvih posledica.

Kampanja „Okrivimo Slobu“ podrazumevala je da se apsolutno sve činjenice praktično bace kroz prozor. U članku koji je napisao — ne šalim se! — jedan profesor evropskih studija na Oksfordu pisalo je čak da je Milošević bio „jugoslovenski lider“ 1991. (godina tokom koje se Slovenija otcepila od Jugoslavije), iako je u to vreme zemlju vodio bosanski Hrvat Ante Marković.

Dogodilo se neizbežno: Milošević je proglašen za novog Hitlera. „Bilo je to kao da gledate zlog Adolfa u akciji“, pisao je urednik britanskog tabloida „Njuz of d vorld“, u vreme dok je Milošević pred Haškim sudom iznosio svoju odbranu. „Ponašanje svrgnutog srpskog tiranina u sudnici posmatrača jasno asocira na monstruoznog nacističkog lidera iz vremena Drugog svetskog rata.“

Kako bi čitaoci shvatili paralelu Milošević/Hitler, list je članak ilustrovao fotografijom Hitlera — Berlinskog kasapina — ispred nemačkog koncentracionog logora; pored nje, fotografija Miloševića — Beogradskog kasapina — ispred bosanskog koncentracionog logora… Sa kojim, kako se kasnije ispostavilo, on nije imao nikakve veze.

Ono što je haškom tužilaštvu došlo „kao kec na jedanaest“, bila je Miloševićeva smrt u pritvorskoj ćeliji, u martu 2006. godine. Sve što smo videli tokom suđenja u Hagu do tog trenutka nagoveštavalo je da je praktično nemoguće da bi osuđujuća presuda ikada mogla da zaživi.

Za čitavu plejadu sumnjivih svedoka ispostavilo se da su „kao šuplje kante“. Glavni svedok, Ratomir Tanić, bio je na platnom spisku zapadnih obaveštajnih agencija. Bivši šef službi bezbednosti i tajne policije Srbije, Rade Marković, za koga se očekivalo da će konačno raskrinkati „Slobin zlokobni plan za etničko čišćenje na Kosovu“, uradio je upravo suprotno i tokom svedočenja rekao da je bio mučen kako bi lagao u sudnici, kao i da je tužilaštvo falsifikovalo njegovu pisanu izjavu.

Pored toga, bivši šef bezbednjaka u jugoslovenskoj vojsci, general Geza Farkaš (inače etnički Mađar), svedočio je da su svim jugoslovenskim vojnicima na Kosovu u to vreme podeljeni dokumenti s detaljnim tumačenjima međunarodnih humanitarnih zakona, i da im je bilo naređeno da odbiju bilo koju naredbu koja se sa njima kosila. Farkaš je rekao i da je Milošević tada naredio da se paravojnim formacijama mora zabraniti da operišu bilo gde na teritoriji Kosova.

Kad je Slobodan Milošević umro, oni koji su ga optuživali za ratne zločine govorili su da je time „prevario pravdu“. Međutim — a to je sad potvrđeno i u Hagu — ispostavilo se da je Milošević taj kome je naneta velika nepravda.

Dok se on branio od politički obojenih haških optužbi, Sjedinjene Države i njihovi saveznici započeli su brutalnu, protivzakonitu vojnu operaciju u Iraku. U tom ratu život je izgubilo skoro milion ljudi. Prošle godine, u izveštaju organizacije „Bodi kaunt“ navodi se da je najmanje milion i trista hiljada osoba poginulo u „ratu protiv terorizma“, koji na teritoriji Iraka, Avganistana i Pakistana predvodi Vašington sa saveznicima.

Kadija te tuži, kadija ti sudi

Sve te brojke nam mnogo pomažu kad poželimo da sukob na Kosovu stavimo u nekakvu perspektivu. Čak i kad bismo Miloševića i tadašnju jugoslovensku vlast proglasili odgovornima za smrt velikog dela ljudi koji su stradali na Kosovu 1999. godine, u ratu koji je Zapad evidentno em želeo, em isprovocirao, mnogo više smrti i destrukcije izazvale su zemlje koje su najviše želele da Miloševića vide na sudu. Džon Pildžer je to lepo primetio 2008. godine — „bombardovanje Jugoslavije bilo je savršen uvod u krvave vojne intervencije u Avganistanu i Iraku“.

Od tada, NATO je uspeo da uništi i Libiju, zemlju s najvišim životnim standardom u čitavoj Africi, a sve vreme podržava i naoružane, nasilne „pobunjenike“ u Siriji, čija je namera „promena režima“.

Ne morate da budete Šerlok Holms da biste u svemu ovome primetili jasnu logiku.

Pre nego što se započne rat, ili „humanitarna intervencija“ protiv određene države-mete, neophodno je da se u javnost puste razne jezive tvrdnje o lideru te zemlje, ali i njenoj vladi. Svaka takva tvrdnja dobija maksimalnu medijsku pokrivenost, i ponavlja se do besvesti, pod pretpostavkom da će ljudi — pre ili kasnije — poverovati da je u pitanju sušta istina.

Kasnije se, naravno, ispostavi da su takve tvrdnje bile ili apsolutna laž (kao u slučaju iračkog oružja), ili nedokazane, ili u najboljem slučaju „napumpane“ do besvesti… Ali ciklus „svetskih vesti“ u međuvremenu se već pomerio korak dalje — više fokus nije na već izrečenim lažnim tvrdnjama, već na agresivnom, genocidnom „Novom Hitleru“, sa kojim se pod hitno mora izaći na kraj. Godine 1999. to je bio Milošević, a u današnje vreme je to Bašar el Asad… Ili Vladimir Putin.

I pogodi šta, dragi čitaoče? Isti ti ljudi koji brane rat u Iraku, i druge krvlju natopljene zapadne vojne intervencije, zasnovane na lažima, nedokazanim tvrdnjama i „napumpavanjima“… To su isti ljudi koji se kasnije bave podizanjem optužnica.

Kao što kaže ona stara izreka: kad ti na nekog pokažeš prstom, bar tri prsta će pokazati na tebe.

Izvor: rs.sputnjiknews.com