Pretraga
Nova Borba
Pretraga
Pretraga
Pretraga
OSVOJIO JE POLA SVETA: Najkontroverzniji car u istoriji Rusije

Foto: PUBLIC DOMAIN

OSVOJIO JE POLA SVETA: Najkontroverzniji car u istoriji Rusije

Ivan IV Vasiljevič poznatiji kao Ivan Grozni vladao je od 1533. do 1584. godine. Ivan Grozni je 1547. godine proglasio sebe za cara svih Rusa.

Svet
Autor: Glas Moskve

Malo koji vladar u svetu je bio toliko „čašćavan“ epitetima — najozloglašeniji, tiranin, despot, zločinac, drugi Neron, (psihički) neuravnotežen, kao što je to bio ruski car Ivan IV (1530-1584). Interesantno je da Groznog tokom 51 godine vladavine njegov narod nije zvao Grozni, već su mu naredna pokolenja prilepila taj nadimak.

Reč „grozni“ u to vreme nije imala značenje koje ima danas, više se mislilo na čoveka sa autoritetom, koji je ulivao strah neprijatelju, piše portal Glas Moskve.

Da bi se bolje razumela njegova surovost, treba pogledati širi kontekst vremena u kom je živeo. To je bilo vreme vladavine Henrija Osmog, koji je upamćen, između ostalog, po ubistvima svojih žena, kao i po odvajanju Engleske crkve od Vatikana. U tom verskom ratu stradalo je više od 75.000 ljudi, odnosno 2,5 odsto čitavog stanovništva ostrva.

I u Nemačkoj tog vremena je bilo krvavo: prilikom gušenja seljačke bune kažnjeno je 100.000 ljudi. Dok je u Holandiji Karla Petog i Filipa Drugog od Španije ubijeno ili spaljeno do 100.000 ljudi. Kad se uporede navedene cifre sa 4.000 ubijenih u Rusiji za vreme vladavine Ivana Groznog, računica je jasna.

Detinjstvo

Otac mu je umro 1533. godine, kada je Ivan imao samo tri godine. Formalno gledano, iste godine je Ivan postao Veliki knez cele Rusije, ali nije mogao da vlada. Za vlast su se borili uticajni boljari, predstavnici stare aristokratije.

Kao staratelji su mu se nametnuli knezovi iz roda Šujskih. Oni su se ophodili prema njemu sa prezrenjem.

Prvi ruski car

Čim je postao punoletan, Ivan je sebe proglasio carem, tj. cezarom, koji vlast dobija direktno od Boga. Pre njega postajala je jedino titula velikog kneza.

Krunisam je 1547. godine i tada kreće njegov put surove borbe za vlast.

Ivana Groznog su kao imperatora priznali engleska kraljica Elizabeta I, imperator Svetog rimskog carstva Maksimilijan II Habzburg, i drugi. Ivan IV se dugo dopisivao sa engleskom kraljicom Elizabetom. Legenda kaže da ju ju čak i zaprosio, a ona je, tobože, odbila carevu ruku. Činjenica je da su upravo za vreme Ivana Groznog Rusija i Engleska uspostavile trgovinske odnose.

Zemlja na vrhuncu vojne i ekonomske moći

Za vreme vladavine cara Ivana Groznog, Rusija se nalazila na vrhuncu vojne i ekonomske moći. On je izgradio 155 novih gradova i utvrđenja, izvršio sudsku i prosvetnu reformu, pokrenuo štampanje knjiga, formirao prvu regularnu vojsku — strelce.

Rusija tada prvi put uspostavlja ozbiljan kontakt sa Evropom. Dok se Evropa tresla pred naletom Turaka Osmanlija, ruski car je osvojio dva velika islamska carstva — Astrahanski i Kazanjski kaganat, dok sibirski kan postaje ruski vazal. Rusija se prostirala od Buga do Tihog okeana.

Sav taj uspeh je postignut bez uništavanja domorodačkih plemena u Sibiru. Ni od jednog naroda nije oduzet ni pedalj zemlje.

Već tada je bilo jasno da Rusija mora izaći na svoje prirodne granice — Baltičko i Crno more — ili će biti drugostepena država. Time počinje Livonski rat, prvi rat sa Zapadom. Ivan tada kreće putem osvajanja.

Stvorena je koalicija od polovine evropskih država — Livonskog viteškog reda, Poljske, Danske i Švedske — kako se Rusiji ne bi dozvolio izlaz na more. Rat koji je trajao krvavih 25 godina pokazao je Rusiji da se borba ne vodi samo na bojnom polju, već i u informacionom prostoru.

Period vladavine

Ivan se trudio da bude napredan vlada, tako je zemljom rukovodio zajdno sa "Izabranom radom", međutim u jednom periodu Ivan je raspustio Radu i počeo da vlada kao samodržac.

Posle perioda „Izabrane rade“ 1565. godine je došlo vreme carevih „opričnika“. Bilo je to doba surovih represija. Car je podelio teritoriju Rusije na „zemščinu“, gde su boljari i dalje bili na vlasti, i „opričninu“, kojom je on lično upravljao uz pomoć odabranih opričnika (telohranitelja koji su činili carevu gardu).

Članovi tog „reda“ oblačili su se kao monasi i molili su se zajedno sa carem. Simboli opričnine su bili pseća glava i metla. „To znači da oni prvo ujedaju kao psi, a zatim čiste iz zemlje sve što je suvišno“, pišu istoričari.

Shvativši da mora da se uhvati ukoštac sa samovoljnim bojarima, on je pokrenuo proces centralizacije države. Uzeo je na sebe pravo da kažnjava izdajnike države, konfiskuje njihovu imovinu.

Put surovosti

Odlučujući trenutak ove prvobitno uspešne vladavine na kraju postaje 1564. godine kada je Ivana izdao njegov general, koji prelazi na stranu Poljske i Litvanije čije trupe će voditi sledeću godinu protiv Moskve.

Smatra se da je ova vest pogodila Ivana i da se car tada slomio s obzirom na njegovu tešku životnu priču. Ostao je siroče sa osam godina, majku su mu otrovali boljari, otuda i mržnja prema njima.

Njegovog sina i prestolonaslednika Dimitrija Starijeg ubila je u drugoj godini života dadilja u navodnom nesretnom slučaju. Njegova obožavana supruga Anastasija je umrla 1560. godine. Ivan je za tu smrt optužio boljare i nekoliko ih pogubio. Moderna istoriografija je u 20. veku tokom ispitivanja tela careve žene zaključila da je ona stvarno bila otrovana. Ivanov gluvonemi brat Juraj je takođe umro 1560. godine u 27 godini života što je kod njega izazvalo dodatne sumnje.

Ivan IV 1565. godine napušta Moskvu i objavljuje svoju želju da abdicira, ako mu parlament ne daje potpune diktatorske vlasti.

Tom kapitulacijom Ivan IV Grozni dobija delove najbolje ruske zemlje u svoje ruke kako bi s novcem sa tih poseda mogao finansirati vlastite vojne snage koje ni o kome drugom ne bi zavisile. Tada su njegovi „opričnici“ imali zadatak da uništavaju svaki potencijalni otpor carevoj vladavini. Njihovo najveće zabeleženo krvoproliće bilo je masovno ubistvo svih stanovnika Novgoroda po Ivanovom naređenju. Procenjuje se da je ubijeno oko 60.000 ljudi, ali zvanična dokumenta navode da je ubijeno svega 1.500 plemića i toliko običnog naroda.

Pad opčinika

Terorisali su običan narod, ali opčinici nisu bili pravi dostojanstveni vojnici, što pokazuje događaj kada su se susreli sa pravim neprijateljem. Taj neprijatelj su bili Krimski Tatari čija vojska 1571. godine pobeđuje „vojsku” opričnika i pali Moskvu.

S tim događajem Ivan Grozni zaključuje kako je pokušaj s „opričnicima“ propao i 1573. godine ukida ovu vojsku zauvek i zabranjuje spominjanje njihovog imena.

Poslednje godine i smrt

Poslednja tragedija ovog cara je bila smrt sina prestolonaslednika.

Zvanična priča govori da je Ivan lično ubio svog sina tokom rasprave, jer je njegov sin jedini mogao slobodno sa njim da razgovara.

Navodi se da ga je Ivan u napadu besa udario štapom u glavu od čega je prestolonaslednik ubrzo preminuo.

Mnogi naučnici smatraju da je ta priča izmišljena i da je carević umro usled bolesti. Pomenutoj legendi posvećena je jedna od najpoznatijih slika Tretjakovske galerije „Ivan Grozni i njegov sin Ivan“ autora Ilje Rjepina.

Poslednje godine života Ivan Grozni svima naočigled propada i izgleda kao da ima minimalno dvadeset godina viška. Bez obzira na to propadanje on pokušava po svaku cenu da dobije još jednog sina znajući da sudbina njegove dinastije visi o tankoj niti.

Navodno je jedan od njegovih pokušaja da dobije drugog sina urodio plodom, te se 1582. godine rodio sin Dimitrije koji će kasnije navodno izvršiti samoubistvo.

Ivan je umro od moždanog udara dok je igrao šah sa Bogdanom Belskijem 28. marta 1584. Nakon njegove smrti, presto je ostao njegovom nesposobnom sinu Fjodoru I. Fjodor je umro bez dece 1598. godine, što je donelo smutno vreme.

Surov i pametan

Car Ivan Grozni je iskreno verovao u Boga i darežljivo davao priloge manastirima, mada je među ljudima ubijenim po njegovoj naredbi bilo i sveštenika, pa čak i svetitelja.

Bio je obrazovan i imao je govorničkog dara. Takođe je bio talentovani pesnik i poznavaoca himnografije.

Uz pomoć danskih štampara Ivan IV je osnovao u Moskvi prvu rusku štampariju i obavezao je sveštenstvo da organizuje škole za opismenjavanje dece. U njegovo vreme se u Moskvi pojavilo čak i nešto nalik na konzervatorijum.

Poznat kao knjigoljubac, lično je birao knjige. Gvozdene škrinje pune rukopisa ležale su po njegovim odajama. Samo odabrani su imali pristup. Bio je vrlo ponosan na svoju biblioteku koju je dodatno dopunio posle pohoda na Astrahanski i Kazanjski kaganat (1552).

Veruje se da je biblioteka sadržala spise na latinskom, hebrejskom, grčkom, arapskom, neke kineske tekstove iz drugog veka, a važan deo bili su i dokumenti iz samog doba Ivana Groznog. Car je odlučio da se ta neprocenjiva zbirka drži u podzemnim prostorijama moskovskog Kremlja, sve u strahu od čestih požara, koji su nekoliko puta progutali veći deo Moskve. Pozvani su prevodioci koji su te knjige morali da prevedu na ruski jezik.